-Ostavi uključeno svjetlo – kaže mi dok se na prstima iskradam iz sobe.
– Zašto, mila?
– Zato.
– Pa nije valjda da se tolika djevojka plaši mraka?
– Molim te, ostavi upaljeno – ponavlja.
– Ok, ali pojesto će te komarci, samo da znaš.
– Neka će. Mama?
– Molim?
– A je l’ se ti plašiš nečega? Al’ onako baš baš?
– Ko, ja? Mama se ničega ne plaši, dušo.
Mama se ničega ne plaši. Osim da ćeš mi porasti pre nego stignem da te dobro izgrlim i izljubim, i da ćeš mi iskliznuti iz ruku dok trepnem okom. Plašim se da se nećeš sjećati dana koje smo proveli zajedno, i da će ove naše godinice izbljediti kao stari papir. Plašim se da će te sutra neki strašni pubertet uzeti pod svoje i da će te biti teško voljeti, da ću zagledati to lice, tražeći nekakav trag onog ždrebeta što je jurcalo kroz kuću, skakalo po krevetu, smijalo se, nekada davno.
Nastavak ove priče čitajte na : Mama se ničega ne plaši, osim ..
