Štopciger ili patak na soli

Jutra nakon oficijelnog dela i pošto pozatvaramo sve kafane, redovno dočekujemo s prijateljima u bašti hotela pojeći se sadržajem našeg gepeka, uz pesmu, smeh, priče i tugovanke za bivšom domovinom. Sve do pretposlednjeg dana kada smo otkrili da smo negde zagubili štopciger.

Nije ni u Tuzli baš sve idealno, nigde pristojnog štopcigera, ma čak ni nepristojnog, vajkamo se izlazeći iz ogromnog tržnog centra na usijani parking. Čime ćemo večeras, na privremenom rastanku, da otvaramo boce? Kad, u isti mah, na pasareli oko dugačke stambene zgrade u susedstvu ugledasmo nešto što je izdaleka zaličilo na vinoteku?!

I bila je vinoteka. Ne od onih najvećih, ali izuzetno dobro snabdevena pre svega hercegovačkim vinima, zatim hrvatskim, srpskim, slovenačkim, makedonskim… Ukratko, našim. Mada je bilo i probranih „stranaca“. Ne sećamo se da li smo uopšte na kraju kupili štopciger, znamo da smo odande izašli nakon čitavog sata koji smo proveli ćaskajući s vlasnikom o exYu vinskoj sceni, zajedničkim poznanicima, prijateljima i ponekom neprijatelju.

Saznali smo i da je Vino.rs obavezna lektira u bosansko-hercegovačkim vinskim krugovima, izjadali se o mukama garažista da promole nos pred potrošače među industrijskim vinarijama, slušali jadikovke vlasnika vinoteke u gradu u kome se na tri gajbe piva proda jedna boca vina, a i tad onog najjeftinijeg i najlošijeg, u plastici ili s krunskim zatvaračem, koje na volšebne načine stiže na gondole supermarketa iz svih vinskih krajeva lijepe naše bivše… Ukratko, sadržajno i toplo, bez pametnog zaključka. Iz vinoteke smo poneli najlepše utiske, ali i bocu sjajne blatine koju smo dobili na poklon!

Ujutro smo, na putu kući, pokušali da poklon uzvratimo jedinom preostalom bocom iz gepeka. Avaj, vinoteka je bila zatvorena. Okreni-obrni, iza zgrade smo pronašli zadnji ulaz u vinoteku i na kvaku obesili kesu sa flašom Kneza Miškina. Da li je vlasnik došao do flaše nismo saznali.

Godina 2021, mart mesec. Mi srećno pelcovani, po regionu haos, niđe vakcina. Kad u Krčedin iznenada stižu gosti iz Bosne, neki Amir.

– Odakle? – pita u telefon ona koja uvek mora sve da zna.

– Otkud znam – odgovara Branko koji nikad ne gubi vreme na detalje. – Sarajevo, Tuzla…

– Sarajevo ili Tuzla? To je, znaš, prilično razli…

– E, sedi ti ovde i bavi se međunarodnom saradnjom umesto da mene ispituješ ko policija. Zainteresovani su za vino. Šta hoćeš više?

Kakogod, razmenjeni su uzorci vina, a bogme se prilično uzorkovalo i na licu mesta, te momci se rastadoše u veselju. Jedino je bilo jasno da je naš kontakt i molbu da nas poseti Amir dobio od Fike. A ko je Fiko pitaj boga.

Sledeći put je Fiko pomenut sredinom juna. Organizuje festival Vino Salis u Tuzli i poziva nas da dođemo, kaže Amir. Za njim se, mejlom, javlja i Naida, više se i ne pitamo ko je sad Naida, šalje zvaničnu pozivnicu s propozicijama. Pa onda kontakt devojke Azre koja će nam pomagati na štandu?! I obećava da će Fiko sutra poslati zvaničnu pozivnicu, zbog carine. Poslao ga je, preko Naide, i bez potpisa, ali sa pečatom. Zavrtelo vam se u glavi od ovolikih imena? A tek nama…

Komedija zabune dostiže vrhunac na dan održavanja festivala, nakon našeg pristizanja u hotel Salis u kome zatičemo uobičajenu sliku pred vinske događaje. Neki su štandovi već namešteni, flaše su u kiblama, ali leda ni od korova. Sad će Fiko proveriti… Drugi tek unose kartone s vinom, upoznaju se s komšijama sa kojima dele velike štandove, neko dovikuje da su stigle čaše, kuda s njima, pitajte Fiku… Ama gde je on, pitaju ljudi, sad je bio tu, ode gore. Odakle je sišao dole, kad smo mi bili gore. Još bi i zabavno bilo da napolju nije +35 C što ne pada lako ni ljudima, ni erkondišnu uključenom u festivalskoj dvorani.

– Da li taj čovek uopšte postoji? – gunđa, ko bi drugi nego Mirjana, prevrčući po glavi sve primere „sad je bio tu“zapleta iz romana i filmova. Očito dovoljno glasno da je Branko prostreli pogledom iz grupice izlagača okupljene oko Amira uz štand.

Kad im se pridruži jedan čovek koga smo dotle videli bar deset puta, užurbanog, u prolazu, i Amir se oglasi:

– Hej, Fiko, dođi da te upoznam sa Mirjanom!

– Ali ja odavno poznajem Mirjanu, kao i Branka i njihova vina – smeška se Fiko pružajući ruku. – Bili su kod mene u radnji pre dve godine.

Štopciger! Pogledasmo se u čudu, valjda poslednjem za ovaj dan, i prsnusmo u smeh, Fiko sa nama. Sajam bi sada konačno mogao da počne.

I počeo je. Bez pompe, govorancija političara i sponzora, bez smarajućih protokolarnih stereotipa, u uobičajenoj formi – uzmeš čašu, u ovom slučaju besplatno, i kreneš od štanda do štanda. O takvom načinu organizacije dalo bi se prodiskutovati, nipošto kao kritika domaćinu, svima nam je jasno da je takva forma festivala odavno prevaziđena, slobodni smo reći čak dosadna, ali o tome drugi put u nekom drugom tekstu. Neka o tome razmišljaju unapređivači marketinških i organizacionih veština.

Posetioci su ovaj put, na sreću izlagača, svi redom došli po pozivu – ljudi iz posla, što bi se reklo poznavaoci, trgovci, restorateri, kafedžije, distributeri… Da proste domaće vinske mušice, nigde nijednog njihovog rođaka koji bi se naklatio na pult i, mada zna i imena naših kućnih ljubimaca, imao da postavi ista pitanja na koja je odgovor odavno naučio napamet. Nije nama teško da pričamo jednu istu priču, o vinu uopšte, ili o svom, tuđem, svejedno, jer to i jeste svrha festivala i sajmova. Ali ne istim ljudima, ponovo i ponovo!

 Rešili smo da u tekstu ne nabrajamo prisutne vinarije da ne bismo već nekoga nenamerno izostavili, pa da nam bude krivo. Uostalom, možete naći spisak na internetu. Mi smo izložili tri etikete iz tri godine, tri grašca, i nismo pogrešili. Na ostalim štandovima od belih vina dominirale su žilavke uz nekoliko malvazija, tek poneki šardone i sovinjon.

Naš grašac je upravo zato privukao pažnju budući da je žilavka u BiH odavno potisnula slavonske graševine. Istina, u većini bosanskih restorana upravo kutjevačka graševina je vino na točenje, ali ona iz litarske boce koja se i kod nas može naći po bagatelnim cenama i odgovarajućeg kvaliteta.

Jedinu „konkurenciju” činila nam je vinarija Kutjevo sa dve etikete –  graševinom de Gotho, ovenčanom platinom i 97 Decanterovih bodova koja je odista izvrsna, zaslužila je svaki poen, i Graševinom 2020, svežim i prijatnim mladim vinom koje tek treba da se pokaže.

No, ovo i nije bilo zamišljeno kao priča o eksponatima, uostalom ima i mnogo većih vinskih prezentacija na kojima se okuplja sve što pravi i pije vino „od Vardara pa do Triglava“, već o Tuzli i ljudima koje smo upoznali. Neposrednim, toplim i druželjubivim, koji očas od svakog izlagača načine prijatelja.

Izvor: vino.rs