Razmišljala sam kojim imenima bi me nazvali ako bih nekada odlučila da se razvedem.
Sigurno bi rekli „kurva“, ovde si i kad se ne razvedeš uvek nekako „kurva“. Ako obučeš šorts „kurva“, ako šetaš sama noću ili piješ piće sama „kurva“, ako ganjaš karijeru „kurva“, ako trčiš i vodiš računa o svom izgledu „kurva“… Budući da pokrivam sve osim kratkog šortsa, „kurva“ bih bila sigurno.
Možda za one besnije i „kurvetina“.
Sigurna sam da bi rekli: „Ostavila onako dobrog muža, sve joj pružio, krov nad glavom, imao dobar posao, vodao dete uvek sa sobom. Nije pio, kockao se, nikad ruku na nju nije digao! A njoj ne valja!“.
Zbog čega bi baš to rekli?
Zbog toga što ljudi oduvek skladan brak stavljaju u ravan sa novcem, svim crepovima nad glavom, uvedenim gasom, mirnom muževom rukom, promenjenom stolarijom, odsustvom poroka i prevare.
Nikada neće razumeti ženu koja se razvela i rekla:“Mi više nismo isti ljudi“ ili „Ne volimo se više“.
Jer, šta, bre ima da se voliš, ne ulaziš u brak da se voliš, već da zidaš kuću, plaćaš račune, raspoređuješ preostali novac, sačuvaš muža od poroka, sebe od svekrve, daš mu da te jebe i kad ti nije do jebanja, progutaš hiljadu govana, pohvališ se kako hoće da bude sa detetom, ko da je komšija, a ne tata, i sudove hoće da opere i ode po malog u vrtić.
Ćuti, bre, nikad te nije udario, reći će ti, jer na brak se gleda kao na telesno pripadanje mužu, ti mu dođeš ko vlasništvo, pa može i da te raspizdi preko usne ili iznad levog uva kad mu loš dan. Ako te ne tuče, dobila si džek pot.
Ako si sita, obučena, netučena i ne kisneš… nema šta da misliš na razvod. Momentalno zaboravi na priču da ti je duša prazna i da ćeš da oboliš od nemanja ljubavi, pravih reči i podrške.
Ne zanosi se!
Ćuti i trpi, toliko žena trpi, što bi ti sad bila drugačija?!
…
Ljudi još uvek nisu spremni da otpuste pipke iz tuđih života. Oni nepogrešivo znaju da je uvek žena kriva za razvod.
Nije problem što on jebe sa strane, već je problem što se ona ne pravi da to ne zna, nije problem što on pije, već što mu ona broji, nije problem što ona dobija udarce, već što ga provocira kad zna da je nervozniji čovek, nije problem što joj ne kupuje cveće, već što mu ona zameri da to radi samo za praznik žena… nije problem što on nju podrazumeva, već što ona želi ljubav i podršku.
U ovakve stvari ženu će pokušati da uveri zatucano društvo, još gore, postoje žene koje će same sebe uveravati u to.
Ne živeći ljubav o kojoj su sanjale, kompenzovaće je odsustvom batina, novcem i druženjem (tate, ne komšije) sa decom. Uveravaće sebe da je i to dovoljno, sasvim dovoljno da preguraju brak u kom bi čovek više nego bilo gde drugo trebalo da diše, a ne da se guši. Kamoli da ga „pregurava“.
Zbog svega navedenog sve je manje zdravih brakova, ili ga trpiš, lažući sebe da je sve ok ili postaješ „kurvetina“ koja se drznula da kaže „Ne mogu bez ljubavi“ (što je zapravo ništa u odnosu na trpljenje braka).
U brak svi sa strane trpaju svoje prste, oči, uši, usta, glave, jezike. U takvim okolnostima, ako im dozvoliš, tvoj brak sve više postaje mesto odumiranja, a ne ljubavi i davanja.
Postaje mesto sukobljavanja, ne udruživanja snaga. Mesto jecanja, ne smeha.
Postaje stvar suvog dogovora, ne pripadanja.
Iako se ne razvodim, ponekad pomislim na sve ono kroz šta bih prošla da odlučim da se razvedem, jer sam shvatila da u ovakvoj sredini možeš da budeš žena koja trpi, ali nikako žena koja očajnički želi ljubav, posebno ako ima „sve“ ostalo.
Izvor: Jovana Kešanski / Lola magazin
