U nemačkom gradu Nordlingenu, 1593. godine, gostioničarka Marija Hol optužena je za veštičarenje. Uhapšena je i odvedena na ispitivanje, ali je porekla optužbe.
Tvrdila je da nije veštica i nakon što je bila mučena u 62 različite prilike, dok je tužioci nisu konačno oslobodili.
Rebeka Lemp, optužena par godina ranije u istom gradu, imala je goru sudbinu. Iz zatvora je pisala svom mužu da se brine da će zbog mučenja priznati, iako je bila nevina.
Nakon što je dala lažno priznanje, bila je spaljena na lomači pred svojom porodicom.
Hol i Lemp su bile žrtve lova na veštice koji se odvijao u Evropi i američkim kolonijama od kraja 15. do početka 18. veka.
Lov na veštice nije bio zajednička inicijativa jednog autoriteta, već pojava koja se dešavala sporadično i svaki put pratila sličan šablon.
Termin „veštica“ poprimio je mnoga značenja, ali u lovu na veštice je to bila osoba koja je navodno stekla magične moći služeći đavolu, umesto bogu.
Ovakva definicija veštičarenja raširila se po crkvama Zapadne Evrope počevši od kraja 15. veka. Lov na veštice uzeo je maha kada je papa dao monahu i profesoru teologije Hajnrihu Krejmeru dozvolu da sprovodi inkvizicije u potrazi za vešticama 1485. godine.
Njegova prva inkvizicija u gradu Inzbruku nije pridobila simpatije tamošnje vlasti, koja se nije slagala sa njegovim grubim ispitivanjem uglednih građana i okončala njegova suđenja.
Krejmerova knjiga podstakla je druge da napišu svoje knjige i besede o opasnostima veštičarenja.
Sudeći po ovim knjigama, veštice su izvodile rituale kao što su ljubljenje đavoljevog anusa i trovanje ili opčinjavanje ljudi koje je đavo odredio da im se naškodi.
Premda nije bilo dokaza koji bi podržali te tvrdnje, verovanje u veštice se raširilo.
Lov na veštice često je počinjao zbog neke nesreće: loše žetve, bolesne krave ili mrtvorođenčeta. Ljudi su to pripisali veštičarenju i optužili jedni druge da su veštice. Mnogi od optuženih su bili ljudi na ivicama društva: stari, siromašni ili izgnani ljudi, ali bilo ko je mogao biti optužen, ponekad, čak i deca.
Dok su religijski čelnici podstrekivali lov na veštice, lokalne vlasti su uglavnom bile te koje su izvršavale hapšenja i kažnjavale optužene za veštičarenje.
Osobe optužene za veštičarenje bile su ispitivane i često mučene, a usled mučenja, hiljade nevinih ljudi priznalo je da se bavi veštičarenjem i ujedno umešalo i druge.
Od samog početka je bilo i disidenata. Pravnici, akademici i lekari borili su se protiv knjiga poput Krejmerovog „Veštičjeg čekića“ pišući tekstove protiv svireposti lova, iznuđivanja priznanja i o nedostatku dokaza o veštičarenju.
Od kraja 17. do sredine 18. veka, njihovo protivljenje urodilo je plodom u vidu stvaranja jačih centralnih vlasti i zakonskih normi poput sudskog procesa.
Lov na veštice postao je sve ređi, dok i skroz nije prestao da postoji. I početak i propast ove grozote došli su postepeno, iz naizgled običnih okolnosti.
Mogućnost nastanka sličnih situacija, gde bi vlast iskoristila svoju moć da okrene društvo protiv lažne pretnje, postoji i dan danas, ali isto tako postoji i mogućnost da se razumom stane na put tim lažnim uverenjima.
Izvor:Ted.com
