Više od dvije decenije pošto mu je odbijen zahtev za azil, Sani nalazi bezbedno utočište u autobusima koji noću krstare po Londonu. Kako to izgleda kad svaku noć provodite na donjim platformama dvospratnih vozila?
Sani strpljivo čeka, dok mu vetar produvava iznošenu jaknu, a zimska hladnoća smrzava ekstremitete.
Prošla je ponoć i noge su mu umorne, ali on stoji pravo i smeška se dok pristaje autobus, bočnim retrovizorom usput pokosivši zarasle grane.
Sklanja se u stranu da propusti druge putnike da se popnu, pozdravlja poznato lice vozača blagim naklonom i pritiska izlizanu mesečnu karticu uz terminal za plaćanje.
Osetivši olakšanje što je zatekao omiljeno mesto u šaragama donje platforme slobodno, spušta se na sedište i namešta se da mu bude udobno tokom duge vožnje koja ga čeka. Sani pritiska ceger uz stomak, oseća kako naborane ruke počinju da mu se opuštaju i zatvara oči.
Ostavivši za sobom miris pohovane piletine i buku londonskog noćnog saobraćaja, njegove misli lutaju.
Vidi mlađeg sebe, kako kleči dok se moli između betonskih zidina nigerijskog zatvora, čekajući da bude pogubljen. Njegov prekršaj: borba za demokratiju.
Čuvar upada u njegovu ćeliju, diže ga na noge i odvlači ga tihim hodnicima, napolje na zaslepljujuću sunčevu svetlost, gde ga čekaju kola.
Porodica i prijatelji otkupili su njegovu slobodu, potplativši sve, od zatvorskih zvaničnika do stjuardesa aviona za London.
Sanija u sadašnjost vraća grupa pijanih ljudi, koja falšira pevajući dok ulazi na vrata i penje se na gornju platformu. Sigurno je tri ili četiri izjutra, računa on – uobičajeno vreme za nevolje.
Negde u to vreme, Sani često primećuje tri prepoznatljive grupe oko sebe. To je zgodna analiza savremenog Londona. Tu su oni koji su u ovu zemlju došli u potrazi za boljim životom, žure da stignu na čistačke poslove pre zore.
Druga grupa – uglavnom rođeni Britanci – žure kući iz noćnih klubova, pričaju glasno i gutaju brzu hranu. Na kraju su tu beskućnici, oni koji nemaju gde drugde da odu, kojima su autobusi mesto za odmor.
Sani ne prezire ove druge; naučio je da uživa u njihovoj naprasitosti. Kad se oni smeše, on se smeši. Kad se oni smeju, on se smeje.
Neverovatno je koliko par piva može da izbriše klasne razlike, oslobodivši rezervisane Engleze njihovih inhibicija tako da sada slobodno ćaskaju sa beskućnicima kao da su privremeno u istoj ravni.
Sani pokušava da se seti kad se poslednji put osećao srećno kao ti pijani ljudi.
Možda dok je njegov zahtev za azil još bio u razmatranju. Tada je još bio pun zahvalnosti što je dobio drugu priliku za život.
Prijavio se na kurs za snimanje dokumentaraca, odabravši da izveštava o životima londonskih beskućnika, i ne sanjajući da će se ubrzo naći u njihovoj koži.
Sani se usudio da se nada svetlijoj budućnosti, bezbedan pod zaštitom Njenog kraljevskog visočanstva – te figure poznate sa suncem izbeljenih kolonijalnih plakata izlepljenih širom Nigerije. Ali njegov zahtev za azil je odbijen.
To mu je ostavilo dve opcije: da se vrati kući u zemlju kojom upravlja čelična pesnica vojnog vladara, gde bi njegova smrtna presuda bila konačno izvršena, ili da se krije.
To nije bio tako težak izbor.
I tako je započela 21 godina nomadstva po londonskim autobusima, koji su, brzo je shvatio Sani, bezbedniji i topliji od ulica.
Jedna crkvena sveštenica, žena nepokolebljive velikodušnosti, bila je ta koja mu je prva donela mesečnu autobusku kartu, da bi ga poštedela brojnih pojedinačnih noćnih karata. Nastavila je to da radi, mesec za mesecom, a drugi prijatelji bi mu platili kartu kad god nje nije bilo.
Sani bi tokom dana volontirao u crkvama – odlazio bi u više njih tokom boravka u Londonu. Kad bi završio sa poslom, često bi odlazio u Vestminsterku referentnu biblioteku, gde bi čitao vesti dana ili nastavljao gde je stao s knjigom koju je čitao.
Onda bi šefa sale nekog restorana zamolio za malo hrane i kaže da je retko kad odbijen.
Ali ne kasnije od devet uveče, on bi bez izuzetka ulazio u autobus za prvu od tri, možda četiri, noćne vožnje po glavnom gradu.
Ubrzo je otkrio koji su autobusi najbolji za dobar odmor. Bio je to pouzdani N29, od Trafalgar Skvera do severnog predgrađa Vud Grin.
Ali 25 – koji vozi 24 sata – nudio je najduži san bez prekida. U saobraćaju je potrebno dva sata da se stigne od centra Londona do Ilforda, u Eseksu, gde bi – ukoliko stvarno ima sreće – vozač mogao da se sažali nad njim i ostavi ga da spava u vozilu na terminalu.
Češće bi se dešavalo da probude putnike beskućnike – možda četvoro ili petoro njih – i isteraju ih napolje dok ne dođe naredni vozač.
Većina njih bile su siromašene žene, Britanke ili Afrikanke, koje su koristile autobus kao sklonište od seksualnih napasnika. Natrpane torbama, bile bi zahvalne Saniju kad bi im pomogao da ih utovare u autobus i istovare iz njega.
Sani nikad ne nosi mnogo toga sa sobom. Mali ceger omogućuje mu da izbegne stigmu beskućništva u toku dana.
Neki beskućnici bi se opružili preko više sedišta, ali on ne voli da smeta drugim putnicima.
Trebalo mu je vremena da nauči sve trikove.
Isprva nije vodio mnogo računa gde seda. Ali onda se sukobio sa dvojicom muškaraca koji su pokušali da zapale kosu bezbrižne žene na sedištu ispred. Uspeo je da ih otera, ali je čvrsto odlučio da ubuduće izbegava sukobe kad god je to moguće.
Donja platforma, zaključio je, bila je stecište razumnih ljudi, porodica i starijih. Nevolja je retko izbijala blizu vozača. Zadnja sedišta bila su optimalna, ne samo za dremku već i za duševni mir.
Ali uvek ima smetnji: bus koji se stalno trza pri kretanju i stajanju, neonska svetla, bučni noćni putnici, brundanje motora. Dva sata mirnog sna tokom čitave jedne noći predstavljaju veliki luksuz.
U zoru – ili kad bi ogladneo, šta god da naiđe prvo – uputio bi se u Mekdonalds.
Nikad nije prosio, ali bi mu prijateljski nastrojeno osoblje u ogranku na Lester skveru dalo hranu i dozvolilo da se obrije u kupatilu. I druge mušterije bi bile ljubazne prema njemu.
Ili bi, kad bi pravilno natempirao, mogao da izađe kod ogranka u Haringeju koji radi 24 časa – na pola puta trase N29. Tu bi mogao da uživa u miru koji je bio redak u londonskim ograncima, spusti glavu na sto i nastavi dremku.
Tokom nekoliko Božića, Sani je odustao od rutine i isprobao zimska noćna skloništa po crkvama.
Sedam različitih crkava radilo je na msenu. Ali bile su raspršene po različitim lokacijama širom glavnog grada, stvorivši dnevni egzodus ljudi – „živi mrtvaci”, kako ih on zove – koji su žurili da stignu do sledećeg kreveta pre povečerja.
Sani je shvatio da više voli autobuse nego da leži na kamenim podovima, gurkajući se rame uz rame s ostalima. Bilo je teško spavati od mirisa duvanskog dima, alkohola i nečistih tela. I, naravno, vriske drugih dok su ležali tamo mučeni košmarima.
Sa sedišta londonskih autobusa, Sani je posmatrao kako se menja lice prestonice. Gledano proporcionalno, belačko stanovništvo našlo se u opadanju. Redovi beskućnika samo su rasli.
U ovom gradu, jednom od najraznovrsnijih na svetu, postao je stručnjak za povezivanje lica ili dijalekata sa mestom porekla. I razvio je šesto čulo za nevolju, prepoznajući znakove upozorenja u gestovima: kez tinejdžera koji traži kavgu, napućene usne besnog rasiste.
Postojale su kombinacije koje lako mogu da se završe sukobom: pijani navijači i zabrađena žena; umorni putnici koji idu s posla i ljudi koji koriste spikerfon; članovi bandi i njihovi lokalni rivali.
U mesecima posle referenduma o Bregzitu 2016. godine, neprijateljstvo prema migrantima kao da je postalo češće. „Vrati se kući”, postao je redovan slogan.
Sani nije krivio britansku vladu za vlastite nedaće. Da njegova rođena zemlja nije bila toliko loša, ne bi se ni obreo ovde.
Na kraju je centar za izbeglice u crkvi Notr Dam de Frans, kod Lester skvera, u njegovo ime podnela zahtev za dozvolu za ostanak. Ukoliko ljudi dokažu da su bez prekida živeli u Velikoj Britaniji 20 godina, mogu da se kvalifikuju za boravište.
Ali Sani je proveo čitavo to vreme izbegavajući svu evidenciju, izbegavajući da ga otkriju. Kako može da dokaže da je sve vreme bio tu?
„Razumemo da je vaš klijent trenutno beskućnik, ali nama je i dalje potreban dokumentarni dokaz koji bi pokazao neprekinut boravak od 1995. godine do današnjeg dana”, rečeno je u pismu iz Houm ofisa.
„Dokazi kao što su računi za struju, izvodi iz banaka, ugovori o stanovanju.”
Sani je zamolio vozače autobusa s kojima se sprijateljio da mu napišu pismo preporuke. Jedan je pristao, potvrdivši da je bio „redovan putnik tokom čitavih noći”.
Crkve u kojima je volontirao tokom godina obezbedile su izjave podrške i iskopale stare fotografije na kojima se vidi da je bio prisutan na dobrotvornim događajima.
Ovih dana Sani je taj koji pravi fotografije. On poseže u svoju torbu za jednokratnim aparatom koji je dobio kako bi ispričao svoju priču u sklopu jednog fotografskog projekta.
Ostalo mu je da ispuca još svega nekoliko fotografija. Pronašavši kadar, Sani čvrsto pritiska dugme za blic i zastaje da podesi kompoziciju. Klik… On otpušta zatvarač.
Ova fotografija neće samo prikazivati redove uglavnom praznih sedišta na donjoj platformi autobusa. Ona će biti i slika iz života slobodnog čoveka.
Sa 55 godina, 2017. godine, Sani je dobio zvaničnu dozvolu da ostane u zemlji. Bilo je potrebno godinu dana, ali on sada konačno ima pravo na stan, na rad, na postojanje. I zahvalan je na tome.
Uskoro će njegova stanica, duboko u predgrađu južnog Londona – još se nije navikao na putovanje do odredišta. Čak i sada ponekad spava u autobusima, mada češće tokom dana nego noći.
Nakon što su toliko dugo predstavljali bezbedno utočište, i dalje su mesta na kojima može da isprazni glavu – njihovo dobro poznato okruženje predstavlja utehu.
Sanijeva kolena krckaju dok se pridiže. Sve je stariji, tokom ove borbe, ostario je više nego što stvarno ima godina.
Zahvaljuje se vozaču i pažljivo silazi niz stepenice na trotoar. Ušuškavši se pred povetarcem, hoda ka svom pansionu, smeškajući se usnama ispucalim od hladnoće.
Sani, čije je ime promenjeno, sarađivao je godinu dana sa fotoreporterkom Venišom Menzis kako bi ilustrovao ovu priču. Priča je sastavljena od intervjua sa Sanijem, njegovih fotografija i portreta koji čuvaju njegovu privatnost.
Izvor: BBC NEWS NA SRPSKOM
