Iako svi molimo da se ne dovedemo u situaciju da biramo, njega smo zamolili da bira, pa je bio prinuđen da izabere između Slovenije i Bosne, kao i između Smaka i Azre, ali i Šabana Šaulića i Sinana Sakića. Šta je odgovorio, pogledajte na fotografiji ispod.
Nermina dugo nije bilo na bh. sceni, ali muzika nije ispaštala, pa je tako u protekle dvije godine svoju publiku počastio fenomenalnim pjesmama. On bi volio da se netrpeljivost izbriše iz Bosne i Hercegovine i da bude država u kojoj ćemo se svi voljeti. Kada bi imao priliku da se vrati u 80-te, ne bi to uradio, a u nastavku intervjua za Kameleon, pogledajte i zašto.
Iz trenutne pozicije nekoga ko je bio u bendu i ko je trenutno solo muzičar, šta su prednosti a šta mane za obje pozicije?
„Nikad ne možeš imati sve. To je stvar odluke, pozicioniranja karaktera u nekom prostoru u kojem mu odgovara. I to je na putu zrelosti čovjeka najbitnija stvar, da nađeš ono u čemu se ti osjećaš komotno. Trebaš naći prostor u kojem najbolje funkcioništeš, kao recimo, ja sad živim u Sloveniji pa nemam to što imam u Bosni, ali isto tako ovdje nemam to što imam gore. Mora se čovjek odlučiti. Ja volim mir i kao što volim neke odluke donositi sam. Bendovi su kompleksne strukture, jer se mora poklopiti toliko stvari. Bendovi se moraju desiti, moraju biti iskreni, ili s druge strane mora biti uložen veliki novac. Bend ima svoje prednosti, te neke kreativne podrške kada napraviš novu pjesmu, pa imaš dodatne kreativne ideje. A kad si solo, nemaš tog feedback-a, ali odlučuješ sam u vezi posla, planiranja karijere, snimanja spotova. U bendu se zna zakomplicirati, ko je šta uradio, neko je više, nego manje uradio. Tako da u neko doba to padne na kičmu nekog, uglavnom autora, što sam ja bio većinu vremena. Tako da sam se u jednom momentu odlučio da budem solo i nije mi žao, navikao sam se. Sve ima svoje prednosti i mane, do sudbine je, a od sudbine se ne bježi.“
Da moraš odabrati jednu svoju pjesmu kao omiljenu, koja bi to bila?
„Recimo „Vjeruj u snove“ koju ljudi nisu zapazili pretjerano, nije koncertna, više je orkestralna, velika pjesma koju se nadam da ću izvesti uz orkestar ili za film recimo, ko zna. Onda, „Kad u ovu ljubav sumnjam“ od novijih pjesma, nju sam radio u Sloveniji. To preseljenje, kao kad biljku isčušpaš iz korijena iz stalnog staništa, pa presadiš na novo mjesto, ja kao kreativac i kao neko ko traži izvore u sebi, ovisan sam od toga. Shvatio sam da sam ovisan od potrebe da se izrazim, jer ako to ne uradim, i ako ne izbacujem to iz sebe, nađem se u specifičnoj situaciji. Jako me veseli kada mogu biti provodnik neke dobre ideje. Kada pjesme bude u meni emocije koje vidim da se bude u publici, shvatim da je to moja misija. Ako je život neki film, meni je drago što sam dobio ovu ulogu. Mogu reći da sam jako sretan što živim muziku.“
Da imaš priliku da se vratiš u 80-te i 90-te, da li bi se vratio ili bi ostao u ovom vremenu?
„80-te su bile prekrasne, ja sam malo nostalgičar za tim vremenom, iako uvijek gledam naprijed i moji prijatelji znaju da imam pozitivan stav prema svemu. Ja stvarno živim život, jer znam da je to dar. Gledam da duh i biće isijavaju i radim na tome. Ali ja se vraćam na momenat kad sam dobio porodicu i kada su mi se djeca rodila, znam da ne bih to mijenjao ni za šta na ovom svijetu.“
Da li kao društvo cijenimo prave vrijednosti?
„Ja sam puno energije i strasti uložio u svoje ideale, mislim, te pravedne i lijepe idelae. Mislim da se prave vrijednosti cijene od pravih ljudi, a pravih ljudi ima ovdje. Treba da se povezujemo, da se otvaramo jedni prema drugima, da se više udružujemo i borimo protiv privitivizma. Mislim da ima dosta ljudi koji imaju potencijala i takav pogled svijet. Zajedno bismo mogli stvarati čuda.“
Da možeš promijeniti jednu stvar u društvu, šta bi to bilo?
„Volio bih da se mladi ljudi udruže, da se pametne i fine ljevice udruže i da napravimo ovu zemlju onakvom kakva ona zaslužuje da bude. Slovenija je puno manja od Bosne, ja kad sad dođem u Bosnu, osjećam da je ona velika, ogromna. Prije mi se nije tako činilo. Nekako iz te perspektive vidim puno bolje stvari ovdje. Zašto mora biti tolika netrpeljivost. Zašto ti stari ljudi koji su zakuhali sva ta ludila, ne popuste i ne prepuste mladim ljudima da uzmu stvari u svoje ruke. Vidim da ima jako pozitivnih mladih ljudi koji su u ovom društvu jako zanimljivi, bave se politikom i mogu uraditi promjene. Volio bih da nema netrpeljivosti i cupkanja u mjestu. Ja jako vjerujem u generacije koje su se rodile nakon rata, nisu kontaminirane tim stvarima, nisu emocionalno oštećenje. Mislim da tu ima potencijala za neko zdravlje. Volio bih to zaista. Da ova zemlja bude jedinstvena, da se svi volimo. Da budemo pravi BOSANCI! To bih volio.“
Zašto si se ošišao?
„To je bio momenat. Bila je neka generalna promjena u meni, pa sam odsjekao kosu. Došlo je vrijeme za to, puno sam imao dugu kosu, uu, skoro 20 godina. Nisam želio da me po tome prepoznaju. To je bio taj momenat. Nisam se pokajao, jer kad sam sebe vidio bez kose, svidjelo mi se. Uskoro planiram i još kraće da se ošišam, kad me već krenulo.“
Da li imaš najveći strah od nečeg?
„Nekako čovjek sebi može napraviti strah od najevće gluposti. Sjetim se uvijek izreke „Kukavica umru hiljadu putu, a hrabri samo jednom“ to je nekako moja deviza, ja se svega bojim, a ustvari ničeg se ne bojim. Ako pustim, ono, znao bih sebi navući dosta strahova. Ali eto, nemam nekih pretjeranih strahova, ili prosto vjerujem u sudbinu, i to je to.
Razgovarala: Azra Husarić
