"NE RAČUNAJTE NA NAS": Evo kako su se beogradski rockeri prije 25 godina suprotstavili ludilu Slobodana Miloševića

Napisao: Dino Bajramović

Mislili su, Nikša i on, početkom aprila 1992. da će se svijet srušiti ako ne odu na oba koncerta Partibrejkersa. Baš na oba, zakazana za 3. i 4. april u sarajevskom klubu Koliba, u zgradi nekadašnjeg Doma izviđača, gdje je danas Osnovna škola Silvije Strahimir Kranjčević. I odgledaše, Boga mi, jedan, pa drugi koncert, tako da se svijet vjerovatno zbog toga i nije srušio. Ali se Sarajevo narednih dana počelo rušiti…

GDJE IMA VATRE IMA I DIMA

«Noć između 4. i 5. aprila ne mogu nikako da zaboravim. Gore vatre, rafali, a sutradan frka, kao da si upao na snimanje nekog partizanskog filma. A na kraju si dvadesetog veka, totalno bezveze.

Koliko smo samo mi na ovim prostorima primitivni i glupi, siromašni idejama, duhom, siromašni hrabrošću. A, ustvari, jako podmukli u svom nagonu za samoodržanjem», govori za Slobodnu Bosnu Zoran Kostić Cane, pjevač Partibrejkersa, tačno osamnaest godina i devet dana poslije.

Tada su u Sarajevu svirali i Nebojša Antonijević Anton, koji je još uvijek član ovog benda, kao i bubnjar Borko Petrović. Sva trojica bili su članovi i ad hoc benda Rimtutituki, koji je tridesetak dana ranije snimio antiratni hit Slušaj ‘vamo.

Promocija tog singla 8. marta, kao i koncert Ne računajte na nas, koji je na beogradskom Trgu republike održan 6. aprila iste godine, i povod su za naš tekst. Da se ne zaboravi, ali i da muzičarima, članovima tada najboljih beogradskih bendova, odamo priznanje, te da im se na ovaj način zahvalimo što su mislili i računali na nas.

Pored spomenutog trojca, grupu Rimtutituki sačinjavali su i Srđan Gojković Gile, Zoran Radomirović Švaba i pokojni Goran Čavajda Čavke, članovi Električnog orgazma, bubnjar pa gitarista originalne postave ovog benda iz 1980. Ljubomir Jovanović Jovec, te frontmen Ekatarine Velike, pokojni Milan Mladenović.

«To je bila potpuno spontana akcija, u stvarno mnogo mračno vreme. Normalno, protiv rata smo, samo što su mnogi u to vreme sve počinjali i završavali rečenicom: Jao, sranja, a nikom nije palo na pamet da nešto uradi!

Mada bi vrištali, a kamoli pevali, koliko smo bili ljuti i očajni. Sve je išlo vrlo brzo. Skupili smo se u SKC-u, gde je većina nas i vežbala, neko je odsvirao neki rif, rekli smo: Super!, i tako je krenulo.

Trebao je i Rambo Amadeus biti s nama, ali se valjda nije pojavio na probi, ne mogu više da se setim šta je tačno bio razlog njegovog izostanka. Bilo je tu raznih tekstopisaca, svako je napisao po neki stih, i tako je nastajao tekst pesme. Mislim, to je gomila parola.

Moja je, recimo: Ispod šlema, mozga nema», prisjeća se Borko Petrović, koji je vrlo brzo poslije koncerta Ne računajte na nas izbjegao u London, gdje je boravio dvije godine, potom se vratio u Beograd, a onda je otišao u Španiju, pa u Njemačku.

Danas je uposlenik beogradskog Vip mobilea. Veli još i da je «pobedila narodna muzika, što nikako nismo želeli i protiv čega smo se borili».

“RIMTUTITUKI” JE IMAO PJESMU, A “OVI” ORUŽJE

«Nas je angažovala neka organizacija koja je vodila kampanju protiv prisilne mobilizacije. Bili smo u holu SKC-a, prikupljali potpise, levo-desno, a onda sam ja Čavketu rekao: Ne možeš pobeći od nečeg što je tu/Sveprisutno.

A Čavke je uvek bio spreman za avanturu, za igru, za zezanje, pa smo odmah počeli da pevušimo. Ej, ajde da napravimo neku bandu, jebiga, govorili smo. Ušli smo u tu malu salu SKC-a, gde smo imali probe, ljudi su sedeli, gledali, bili smo zajedno. Rat pravi pusto ostrvo, a ljudi na pustom ostrvu moraju da se druže da bi se održali. A svi smo šaka jada, ustvari», kaže Cane.

Pjesma Slušaj ‘vamo snimljena je početkom marta u Studiju Pink, čiji je vlasnik bio Željko Mitrović, danas direktor kompanije istog naziva. A cijelu priču izgurao je Veran Matić i njegova ekipa sa B92, kuće čiji je i sada vlasnik, ali i novinar Petar Peca Popović.

Finansirali su sve što se trebalo finansirati, iznajmili su kamion, agregat, pa je singl promovisan 8. marta. Jednostavno, popeli su se na kamion, njih osmorica, sa dva kompleta bubnjeva, pet pojačala i nekoliko gitara i mikrofona, i svirali samo tu stvar.
I sa tog kamiona su bacali singliće, koje je odštampala devedesetdvojka u nekom malom tiražu.

O detaljima će, još malo, Cane: «Napravili smo, dakle, pesmu i otišli u Studio Pink da je snimimo. To je bila neka baraka u Zemunu, a tamo je sedeo neki tip u sirogojno džemperu. Moram priznati da se ne sećam svega, jer to su jezive devedesete, čije ožiljke i dan-danas nosimo.

Znači, to smo snimili, a onda je došao fenomenalan trenutak. Vozili smo se i svirali na kamionu od SKC-a prema Slaviji, a onda do Trga republike. To je bilo ludilo, nekoliko hiljada ljudi, bila je, bre, atmosfera do jaja. Niko nikog nije dirao. Ali, šta ćemo… Mi smo imali pesmu, a oni su imali oružje.»

Gile tvrdi da je reakcija njega i njegovih kolega bila spontana i pobuna protiv ratnohuškačke atmosfere: «Svi smo se mi prvo pobunili protiv prisilne mobilizacije. Na predlog Čavketa i Caneta napravili smo pesmu i sve je poslije toga išlo brzo. Najveću podršku dobili smo od B 92, a od njih smo dobijali podršku i za sve naše naredne akcije.»

LUDILO KOJE ESKALIRA

Električni orgazam je, takođe u Kolibi u Sarajevu, svirao sedmicu prije Partibrejkersa, 27. i 28. marta. «Sećam se tih koncerata, jako dobrih, tog prostora. Mislim da negde postoje ti video snimci. A na koncertima smo delili singl Slušaj ‘vamo. Nisam verovao da rat i sav taj užas može zadesiti Sarajevo», veli Švaba.

Koncert Ne računajte na nas održan je, dakle, 6. aprila 1992. godine. Nastupili su Električni orgazam, Partibrejkersi, Milan Mladenović, Rambo Amadeus, Mirjana Karanović, Rade Šerbedžija… Bina je postavljena Kod konja, a koncert su, kažu naši sagovornici, «snimale sve žive televizije, osim one Slobine».

«Sa ove distance od osamnaest godina, malo je sve to zamaglilo. Pošto to nije bio samo jedan koncert. Već smo mi, u tom periodu, svake dve, tri nedelje svirali neki koncert protiv rata. Više se ne sećam gde je i koliko ljudi bilo, ali sećam se nekih bitnih stvari. Sećam se koncerta na kamionu, kad nam je nestalo benzina, kojeg nigde nije bilo.

A agregat je radio na benzin. Došli smo u kretensku situaciju da smo okruženi desetinama ljudi, a da ne možemo da nastavimo svirku, niti možeš nekom da kažeš šta se dešava. Pauza je trajala 45 minuta, dok neko nije doneo benzin. Pitali su me i da li smo se mi zanosili da možemo muzikom da zaustavimo rat. Naravno da nismo.

To nikad nije uspelo nijednom umetničkom delu. Moja lična ideja bila je da naša pesma nekako dođe do naših prijatelja sa druge strane barijere i da im kaže na kojim se mi pozicijama nalazimo u tom ludilu koje eskalira», objašnjava Gile, koji nas je sa Švabom dočekao u Sarajevskoj ulici, pokraj studija u kojem završavaju svoj novi studijski album.

«Nisu to neke lepe uspomene. Cela priča je krenula kad još nije bilo previše krvi i u vreme kada je to, na neki način, moglo da se zaustavi. I kao da je ta priča predvidela da sve što se do tada dešavalo na ovim našim prostorima može da ode mnogo dalje i mnogo gore. To se, nažalost, i desilo. Bez obzira što je, pogotovo, prvi koncert i promocija, i to neko raspoloženje ljudi ulivalo nadu da te stvari, ipak, mogu da se zaustave.

Bend Rimtutituki osnovao se, da tako kažem, sam po sebi, koliko se sećam krajem 1991. godine. Koncertu Ne računajte na nas prisustvovalo je između 50.000 i 100.000 Beograđana, ko to može više da zna. Okupio se na Trgu republike mlad, lep i pametan svet, koji je bio protiv svega toga.

Elita sastavljena od raznih glumaca, reditelja, pisaca, sve se to skupilo na jednom mestu. Takođe je tu došla i neka grupica ljudi, koju niko nije ni primetio niti su oni nekoga uznemiravali, a koja je bacila suzavac na binu. Još uvek oni bacaju te suzavce, samo sada ne na trgove, već na utakmicama. Uglavnom, ponosan sam što sam bio deo toga», priča nam Jovec, trenutno ugostitelj i gazda kafane Dunja.

KONCERT KAO PODSJEĆANJE

Anton nas je, pak, odveo u restoran u blizini SKC-a, gdje je sve i počelo. On priča o koncertu Ne računajte na nas, koji je održan dan nakon njihovog povratka iz Sarajeva, grada iz kojeg se tada još uvijek moglo nekako izvući: «U svemu tome najbitnija je ideja. Svi smo bili iz iste priče, svirali smo rock and roll, a to, prvenstveno, podrazumeva stav.

Jer, to je uvek bila muzika pobune, koja je smetala vlastodršcima. Dugo vremena sam, govorim o koncertu na kamionu, razmišljao kako je to uopšte bilo moguće. A ta dva koncerta u Sarajevu? Pa, čoveče, ko je uopšte mogao da poveruje u ono što će se posle dešavati. To je bilo užasno daleko mom načinu razmišljanja. I, onda, koncert Ne računajte na nas.

Nisam tada stvarno razmišljao o ciframa, ne znam koliko je bilo ljudi. Ustvari, ni o čemu nisam razmišljao. Osim o tome koliko ljudi razmišlja kao i ja. Čitav život se borimo protiv sile, protiv kontrole, ugnetavanja. Rat je jedno od najgorih prokletstava koje može da zadesi narod.»

Inicijativa mladih za ljudska prava iz Beograda, koja je «krivac» za godišnju manifestaciju Dani Sarajeva u Beogradu, organizovala je 6. aprila, na Platou ispred Filozofskog fakulteta, koncert povodom obilježavanja osamnaest godina od održavanja koncerta Ne računajte na nas. Prvi put je u Beogradu, na takav način, obilježen legendarni koncert. Tu noć svirali su sljedeći beogradski bendovi: Multietnička atrakcija, Repetitor, Stuttgart Online, Lira Vega i Superkvartet.

«Organizatorima koncerta 6. aprila ove godine ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu, kao podsećanje na sve te događaje, predložili smo da urade to i sledeće, kao i svake naredne godine, da od toga napravimo neku promociju.

Da smo u Americi to bi bio piknik, prodavale bi se zastavice, burgeri, i svi bi bili ponosni na sve to. Ovde su neki ljudi na to zaboravili, ali su se neki ljudi i setili da to obeleže», kaže Borko Petrović.

A, šta bi sa onom dvojicom nesretnika s početka ove priče? Onaj prvi radi u Ambasadi… Odlično, pogodili ste iz prve u kojoj! A, onaj drugi? Eh, on vam se, poštovani čitaoci, već dugi niz godina uporno, ali počesto bezuspješno, bavi novinarstvom.

IN MEMORIAM

Izgleda da neko treba otići da bi tek onda ljudi shvatili o kome se radi. Evo, recimo, Milan Mladenović i Goran Čavajda Čavke.

Milan je preminuo 5. novembra 1994. godine. Na njegovom posljednjem ispraćaju u Beogradu govorio je Cane, koji je u knjizi o Mladenoviću – Dečak iz vode, napisao i ovo: Kad smo odbili da idemo u Banjaluku sa Rimtutitukijem početkom rata, jer su tamo neki srušili džamiju iz 1400 godine, tu Milanovu izjavu su vrteli šezdeset puta na radiju. Slali su mu takve vajbove da je čovek morao da prsne, a njemu je jako teško pala ta frka oko nacionalista. Međutim, mi smo imali stav. Nisam ni ja otišao. Četiri svirke za 6000 maraka – zabole me. Imao sam sto maraka u džepu i – neću!… Milana sam inaugurisao za predsednika Rimtutitukija. On je bio pravi lik za to mesto, jer smo mi bili čopor neodgovornih ljudi. Pametnom dosta!

Čavke je bio osobenjak, multitalentovan čovjek, izuzetno talentovan za igru, pa tako ima i nekoliko glumačkih epizoda. Ekstrovertna pojava, potpuno suprotna Milanu. Bio je zajedno sa Švabom član ritam sekcije benda Butik, u kojem je gitaru svirao Anton. Kasnije su bili na «protivničkim stranama». Prva dvojica u Orgazmu, a ovaj potonji u Partibrejkersima. Čavke je preminuo početkom 1997. godine.

SVJETSKI MEGA CAR

U Ilustrovanoj YU-ROCK enciklopediji njen autor, Petar Janjatović, o Rambo Amadeusu, između ostalog, piše: «Godine 1992. je svirao dva koncerta u Sava centru. Nešto kasnije (u proljeće 1992., op.a.), na zajedničkom koncertu nazvanom Beogradski pobednik, nenajavljen se popeo na binu, prekinuo nastup Bebi Dol, kritikovao publiku što se zabavlja dok bombarduju i sočno ih ispsovao.

A sve to je direktno prenosila državna televizija, zbog čega je, naravno na duže vreme, bio skinut sa njihovih programa.»

A Jovec govori: «Od početka svoje karijere on je uvek bio negde tu. Ima on neki svoj put, svoju priču i način izražavanja. To nekada i ne izgleda komunikativno, ali takav je, sebi dosledan. Moram reći da je sve akcije Rambo podržavao.»

Antonije Pušić, svjetski megacar, eto – to je on! Ili, jednostavnije – Rambo Amadeus.

PJESMA KOJA NIJE ZAUSTAVILA RAT

«Slušaj ‘vamo»
Tekst, muzika i aranžman: «Rimtutituki»

Mir je najlepša devojka,
koju ne može imati svako.
Ako ne mogu da letim,
ja neću da puzim.
Jer kad puzim,
ja ne mogu da guzim.