Napustila fakultet zbog ”tamo nekog kursa za kompjutere”! Stvarno?

Svi su mislili da je Ana luda što napušta studije prava da bi išla na „tamo neki kurs za kompjutere“. Majka je plakala tri dana, a otac grmio preko telefona da je prođu te buve i da je njeno samo da uči, da mu je direktor obećao sigurno radno mesto za nju u firmi, samo da završi fakultet. Koleginice su se čudile, a pomalo im je i laknulo kad su shvatile da će jedna od najboljih studentkinja da napusti amfiteatar i ostavi više prostora za isticanje.

Svi su mislili da je Ana luda, a Ani se smučilo da životari u 22. godini. Pa je jednog popodneva, slušajući Azru i Rundeka, neposredno pre nego što će iskucati poslednji seminarski na godini – jednostavno presekla.

Kurs web dizajna, ili kako ga je njen otac zvao „neki kurs za kompjutere”, postao je u roku od dva dana njena karta za pravi život, bez sumornog čekanja na peti u mesecu i smešnu platu.

ALI GDE ĆEŠ DA RADIŠ?

Oduvek predana učenju i znanju, večita odlikašica, bacila se u taj novi nepoznati svet kao u otvoreno more. Bilo je to kao plivanje u dubokom. Ne znaš šta je ispod tebe i koliko toga ima, ali znaš da je prostranstvo, sloboda i ogroman prostor da biraš na koju ćeš stranu. Ta mogućnost izbora joj se najviše dopadala. Nije mogla da objasni roditeljima da kancelarijski posao od 9h do 5h nije posao budućnosti i da sigurno nije nešto što će je usrećiti.

– Opet ona „tamo neću biti srećna“! A gde ćeš da radiš? – pitala ju je majka.

– Gde hoću! Novi Zeland, Bali, Mars! – govorila bi Ana razgaljeno.

Kao da je predvidela samoj sebi život pun čudesa.

FRILENSER, TO NIJE PRAVI POSAO?

Radila je već dve godine za jednu kanadsku firmu i bila odlično plaćena. Radila je mnogo, dobijala je mnogo. U svakom smislu. Iako je svima izgledalo drugačije. Drugarice su govorile kako nema život, samo zato što ne može u sredu popodne „da se izvuče iz kancelarije“ na brzinski šoping i jednu žensku kafu. Majka je bogoradila kako se nikad neće udati sa nosom u kompjuteru. Otac je i dalje mislio da ona sve vreme igra pasijans na laptopu, kao što njegova sekretarica u firmi to radi.

– To ti je onako usput? Dok ne nađeš posao u struci? – pitala je tetka na nekoj svadbi.

– Ne, to mi je posao.

– Pravi posao?! – odmahivala je glavom u neverici.

Ta silna zbunjena, začuđena i zapanjena lica, sretala ih je na svakom koraku. Nije se obazirala mnogo, ona je živela svojim životom, a oni svojim. Kao što ona nije razumela da neko u dvadeset sedmoj može da radi jedan te isti posao, među jednim te istim ljudima, tako ni oni nisu razumeli nju. nije tu imalo šta da se objašnjava.

Zato nije trudila da da objašnjenje ni dok se pakovala za Bali.

BALI JE RAJ NA ZEMLJI

To je prvo što je pomislila kad je otpakovala stvari. Dugo je maštala o tome da nekud ode i promeni život stvarno, bar na par meseci. Posao je dozvoljavao, ali se ona, iako slobodnog duha, nekako nije mogla otpustiti.

„Grad bez ljubavi, sumrak ideja!“ – opomenuo je Džoni Štulić jedno veče i tad je shvatila da ima dovoljno vremena i para da sedne na avion i provede dva meseca na Baliju. Ponela je deset haljina, laptop i kupaći.

Moj san će oživeti kad odem na Bali!

Treba doživeti taj Bali, napisala je najboljoj drugarici nakon desetog dana na ostrvu u Indijskom okeanu. Radila je, ali je živela. Stvarno živela. Svaki dan joj je počinjao plivanjem i trčanjem na plaži. Doručkovala bi i sela za laptop. Gledala je u modro plavetnilo svaki put kad bi podigla glavu sa ekrana.

A tek ljudi! Sjajni, veseli, srdačni, tako nasmejani Balinežani! Negde je pročitala da na Baliju živi 4 miliona ljudi i sinulo joj je da bi i ona mogla biti jedna od njih. Da je i ona jedna od njih baš u tom trenutku dok završava veliki projekat za Kanađane.

Svaki slobodan trenutak koristila je da upozna tu tako neobičnu kulturu. Sve je bilo različito od natmurenih lica kod kuće. Hrana joj je uzbudila nepce, osmesi drugih ljudi razgalili dušu. A cveće! To cveće, na sve strane! Nije znala da ga toliko voli dok nije došla na Bali.

TREBA DOŽIVETI TAJ BALI

Napisala je i svoj prvi blog. Sve što je doživela, videla, fotografisala i pojela bilo je nekako previše lepo, previše živo, jednostavno previše. Bojala se da će sve zaboraviti od toliko doživljaja i događaja. Jedne večeri, pošto je završila s poslom i zaklopila laptop, sišla je do restorana na obali da večera. Voda, mesečina, tiha muzika – sve joj je govorilo: ovo je tvoj život sada. Uživaj.

Slistila je parče torte i uzbuđeno se vratila u svoju sobu da piše. Devojka iz turističke agencije joj je sutradan pomogla da organizuje za sebe još neki izlet. Upijala je Bali svim čulima. Živela je, kao u klišeu, punim plućima.  More i sunce su je preporodili.

Samo se nasmejala kad je ispod svog teksta o životu na Baliju pročitala komentar nekog Nebojše iz Paraćina: „Izedem ti more, otišla na letovanje da radi!“

Ljudi ne razumeju ono što ne poznaju. Njoj je odavno bilo jasno da se život ne deli na posao i odmor. Volela je to što radi i obožavala to kako živi. Njoj je život bio letovanje.

A kako bi to znao Nebojša što nije izašao iz Paraćina?

IDEALNO DALEKO MESTO

Špartala je ostrvom kao da ništa drugo na svetu ne mora da radi. Posao je završavala sa lakoćom, sve joj je bilo kao u snu. „Nije ni čudo što kažu da je Bali jedno od deset najboljih mesta na svetu za frilensere“, napisala je na blogu. Posle toga ju je pozvala majka.

– Kako misliš ne slećeš u nedelju u Beograd? Kad ćeš onda da se vratiš?

– Ne znam, ostaću još tri nedelje, pa onda. Verovatno.

– Šta znači to verovatno?

– Da mi je lepo. Da sam srećna.

– Srećna?

– Da, treba doživeti taj Bali, mama!

Izvor: Lola magazin