Velika misterija dešava se u jeku pandemije – od korona virusa je u Iranu umrlo toliko ljudi da je država morala da organizuje masovne sahrane. S druge strane, susedni Irak broji tek nešto manje od 100 žrtava. A to je samo početak misterije.Tako je, recimo, Dominikanska Republika prijavila više od 7,600 zaraženih. Haiti, odmah do njih, ima svega 85.
U Infoneziji je na hiljade ljudi umrlo usled infekcije, a u obližnjoj Maleziji je strogim karantinom postignuto da broj smrtnih slučajeva bude oko 100.
Korona virus stigao je u sve delove sveta, ali ne istom silinom. Tako su metropole poput Njujorka, Pariza, Londona, devastirane. S druge strane, imamo velike gradove poput Bangkoka, Bagdada, Nju Delhija, koji su naizgled pošteđeni.
Misterija koja muči ceo svet je zašto je to tako, a odgovor bi mogao da mnogo doprinese da se lakše prebrodi sve izvesniji drugi talas pandemije.
Mnogi naučnici bave se ovim pitanjem. Tako lekari u Saudijskoj Arabiji proučavaju genetske varijacije kod ljudi kako bi objasnili različite nivoe ispoljavanja simptoma kod ljudi sličnih godina i zdravstvenog stanja. U Brazilu se nauka isto bavi ovim pitanjem, a jedan od njihovih zaključaka je da lekovi za hipertenziju po svoj prilici pogoršavaju simptome.
Mnoge zemlje u razvoju u tropskom klimatskom području izbegle su katastrofalne scenarije, što možda sugeriše i da temperatura i demografija igraju ulogu. Međutim, tu su i zemlje poput Perua, Indonezije i Brazila, gde uprkos klimi korona virus hara. Sudeći po tome, klima možda i nije tako značajan faktor.
Drakonske mere karantina i rano zaključavanje ljudi su pokazale sjajne efekte u dosta zemalja. Međutim, Mjanmar i Kambodža nisu imali nikakve mere, pa opet imaju mali broj slučajeva.
Jedna od teorija glasi da virus možda još uvek nije stigao do ovih zemalja – tako su i Rusija i Turska u jednom trenutku naizgled izbegle krizu, a onda je počelo i kod njih.
Vreme je, po svoj prilici, ipak najbitniji faktor. Španska groznica je u prvom naletu bila blaga. Drugi talas bio je mnogo smrtonosniji, a naredne godine udario je treći, podjednako strašan talas koji je stigao čak do napuštenih mesta na Aljasci.
– Ovo je sam početak bolesti. Tek smo na početku utakmice i male su šanse da će ijedna zemlja biti pošteđena – kaže dr Ašiš Dža, dekan Univerzitetske škole za javno zdravlje univerziteta Braun.
Svako moguće rešenje ove misterije uskoro dobije i svoju protivtežu. Recimo, ako je najranjivija starija populacija, Japan bi trebalo da bude na vrhu liste pogođenih zemalja. Ipak, daleko je od toga.
Naučnici za sada izdvajaju tri bitna faktora:
MOĆ MLADOSTI
Mnoge zemlje koje su izbegle katastrofalne scenarije imaju relativno mladu populaciju, a većina mladih imaće blage simptome ili će biti asimptomatski slučajevi. Takođe, manja je i šansa da su hronični bolesnici, pa su u još manjem riziku.
Recimo, ogromna Afrika ima oko 45.000 slučajeva zaraze. 60 odsto njihove populacije mlađe je od 25 godina – to bi moglo da objasni sjajne rezultate ovog kontinenta. Lekari sa Tajlanda i iz Iraka kažu da su mladi uzrasta od 20 do 29 godina najbrojniji među zaraženima, ali da malo njih ima ozbiljne i teške simptome.
U Italiji, jednoj od najpogođenijih zemalja, prosečne godine nastradalih od pandemije su oko 80 godina. Italija se ubraja u zemlje sa većim brojem starijih stanovnika, a prosečna starost im je oko 45 godina.
Uz mladost, dobro opšte zdravstveno stanje veoma je važno. Posebno su ugroženi dijabetičari, ljudi sa visokim pritiskom i gojazni. To objašnjava katastrofu koja se dešava u Americi.
Ima, naravno, izuzetaka, poput Japana koji je najstarija zemlja na svetu a ima manje od 520 smrtnih slučajeva. Međutim, kako su povećali testiranje, povećao se i broj zaraženih.
Tu je i provincija Gvajas u Ekvadoru. Za sada je zabeleženo više od 7000 smrti, a ovo je veoma mlada zemlja – svega 11 odsto stanovništva starije je od 60 godina.
Neke zemlje po svojoj prirodi imaju više šansi da se odbrane od virusa. Tako u Tajlandu i Indiji, gde su brojke relativno niske, ljudi se pozdravljaju sa odstojanja. U Japanu i Južnoj Koreji se ljudi pozdravljaju naklonom. Uz to, tamo već postoji kultura nošenja zaštitnih maski.
I ovde opet ima izuzetaka – na Bliskom Istoku se mnogo muškaraca pozdravlja rukovanjem i grljenjem, pa opet nemaju katastrofalne rezultate.
Ipak, opšti je zaključak da kulture koje već imaju urođeno distanciranje od drugih bolje prolaze.
Tu su i zatvorene zemlje, poput Venecuele, Sirije, Libije i drugih, koje su, budući da malo putnika ide tamo, ostale poprilično zaštićene.
Još jedan faktor koji štiti ovakve zemlje je nedostatak javnog prevoza.
TOPLOTA I SVETLOST
Iako postoje tropske zemlje koje su pošteđene katastrofe, naučnici tvrde da samo toplo vreme ne može da ubije epidemiju. Uostalom, u okolini Brazila, tropskim zemljama, rezultat epidemije je katastrofalan.
– Tropski uslovi donekle pomažu, ali ne značajno – kaže Mark Lipsič sa Harvarda.
Međutim, zna se da ovom virusu ipak više pogoduju toplota i vlažnost. Ono što mu smeta jeste i svetlost, odnosno UV zraci. To, naravno, ne znači da se osoba može izlečiti tako što će biti izložena UV zracima, već da na površinama koje su izložene suncu virus kraće opstaje.
STRIKTAN KARANTIN
Zemlje koje su rano otišle u karantin poput Vijetnama, Portugala i Grčke, izbegle su katastrofe, što je dokaz da ova strategija radi. Isto su uradili i Senegal i Ruanda.
Međutim, karantin radi samo ako se obustave apsolutno sva okupljanja, uključujući i verska. Zemlje koje su pravile izuzetke, nisu imale tako dobre rezultate. To se pokazalo tačnim na Bliskom Istoku, ali i u Španiji, gde je odobren ogroman skup povodom Osmog marta.
Naravno, karantini strahovito utiču i na ekonomiju, pa je pitanje kako je koja zemlja u mogućnosti da ga sprovede.
ČISTA SREĆA
Na kraju, postoje i situacije gde ishod određuje kombinacija gornjih faktora, ali uz dozu sreće.
Ima zemalja koje su radili sve pogrešno, a opet izbegle pandemiju.
– U Indoneziji imamo ministra zdravlja koji nam savetuje da molitvom oteramo koronu. Mali broj ljudi se testira. Ipak, srećna okolnost je što imamo mnogo ostrva, pa su ljudi uglavnom izolovani. Mi ništa ne radimo kako treba, a pošteđeni smo – kaže dr Pandu Rioni, infektolog sa Univerziteta u Indoneziji.
Preuzeto sa Blic.rs
