Direktan povod za prevođenje ovog eseja bilo je čitanje kratke priče Karneval autora Igora Marojevića. Napisana u prvom ženskom licu, sa pretenzijama da ponudi u erotskoj prozi često odsutnu žensku perspektivu, ova priča se ispostavlja paradigmatičnom za opšteprisutno krivotvorenje i aproprijaciju govora o ženskoj seksualnosti, uzbuđenju i zadovoljstvu. Ona je ilustrativan primer reprodukovanja svih stereotipa o ženskoj anatomiji, seksualnoj inicijaciji i zrelosti, uključujući i lažnu razliku između klitoralnog i vaginalnog orgazma: „Nikada pre nisam imala vaginalne orgazme, koji su mi dublje prodirali u mozak (sic!) od onih u klitorisu, i za razliku od njih prodrmali me kao neka kofeinska bomba“, progovara autor glasom svoje „junakinje“.
Esej njujorške feministkinje Anne Koedt The Myth of the Vaginal Orgasm (Mit o vaginalnom orgazmu) napisan u godinama seksualne revolucije, pre tačno pola veka (1968.), a objavljen 1970. godine do sada nije prevođen (a verovatno ni čitan) na ovim prostorima, te nije mogao poslužiti kao referenca mnogim muškim autorima koji pretenduju da se bave erotskom prozom, ali svakako ne sa monjima. Zato ga donosimo prevedenog u integralnom obliku.
***
Svaki put kada se govori o ženskom orgazmu i frigidnosti, pravi se lažna distinkcija između vaginalnog i klitoralnog orgazma. Muškarci su frigidnost uglavnom definisali kao nesposobnost žena da dožive vaginalni orgazam. Međutim, područje vagine nije mnogo osetljivo područje i uloga vagine nije u postizanju orgazma. Klitoris je centar seksualne osetljivosti i on je ženski ekvivalent penisu.
Mislim da se tu kriju mnoga objašnjenja – pre svega, objašnjenje za činjenicu da je stopa takozvane frigidnosti kod žena izvanredno visoka. Umesto da razloge za žensku frigidnost traže u svojim pogrešnim pretpostavkama koje se tiču ženske anatomije, naši „stručnjaci“ su frigidnost proglasili ženskim psihičkim problemom. Ženama koje su se na nju žalile savetovalo se da se obrate psihijatrima kako bi otkrile u čemu je „problem“ – koji se uglavnom dijagnostikovao kao nesposobnost žene da se prilagodi svojoj ženskoj ulozi.
Činjenice koje se tiču ženske anatomije i seksualnog uzbuđenja govore nešto drugo. Premda postoje mnoga područja osetljiva na seksualni nadražaj, samo jedno je zaduženo za seksualni vrhunac – to je klitoris. Svi orgazmi se nadovezuju na nadražaje koji polaze iz ovog područja. Ono što nas čini „frigidnima“ jeste to što klitoris nije nužno uvek dovoljno stimulisan u standardnim seksualnim pozama.
Osim fizičke stimulacije, koja je najčešći uzrok orgazma kod većine ljudi, postoji i stimulacija koja se prvenstveno događa kroz mentalne procese. Recimo, neke žene mogu doživeti orgazam kroz seksualne fantazije ili fetiše. Međutim, čak i kada je stimulacija psihološka, orgazam se ispoljava fizički. Dakle, čak i kada je uzrok psihološke prirode, on se manifestuje fizički i zbiva se u organu koji je osposobljen za seksualni vrhunac – klitorisu. Doživljaj orgazma takođe može varirati – u intenzitetu – neki su orgazmi odveć lokalizovani, dok drugi mogu biti raspršeni i senzitivniji. Ali su svi orgazmi klitoralni.
Sve ovo pokreće neka zanimljiva pitanja o standardnom seksu i našoj ulozi u njemu. Muškarci doživljavaju orgazam usled trenja sa vaginom, a ne sa klitorisom, koji je u odnosu na vaginu spoljašnji organ i ne može da dovede do trenja na način na koji to omogućava penetracija. Stoga su žene seksualno definisane u odnosu na ono što muškarcima pričinjava zadovoljstvo, a naša vlastita biologija nije se adekvatno analizirala. Umesto toga, kljukane smo mitom o oslobođenoj ženi i njenom vaginalnom orgazmu – orgazmu koji zapravo ne postoji.
Moramo redefinisati vlastitu seksualnost. Moramo odbaciti „normalne“ seksualne koncepte i stvoriti nove smernice koje uključuju obostrani seksualni užitak. Iako se ideja o obostranom zadovoljstvu naveliko pozdravlja u priručnicima o braku, ona nije dovedena do svog logičkog zaključka. Moramo početi da zahtevamo da se određene seksualne poze koje se definišu kao „standardne“, a koje ne dovode do obostranog orgazma, više ne smatraju standardnima. Moramo koristiti ili smišljati nove tehnike koje će transformisati taj aspekt naše sadašnje seksualne prakse.
FREUD – OTAC VAGINALNOG ORGAZMA
Freud je tvrdio da je klitoralni orgazam svojstven adolescenciji, kao i da se nakon puberteta, kada žene počinju imati odnose sa muškarcima, centar orgazma premešta na vaginu. Pretpostavljalo se da vagina može paralelno sa klitorisom da proizvede orgazam koji će biti „zreliji“. Mnogo je truda uloženo da se detaljno potkrepi ova teorija, ali je vrlo malo toga učinjeno da se preispitaju njene osnovne premise.
Kako bismo se na pravi način pozabavili ovom neverovatnom idejom, možda prvo treba da se podsetimo Freudovog opšteg stava o ženama. Mary Ellman u knjizi Razmišljanje o ženama (Thinking about Women) zaključuje sledeće:
Freudov stav o ženama, koji je u potpunosti obeležen patroniziranjem i strahom, zasniva se na činjenici da one nemaju penis, mada tek u eseju Psihologija žena (The Psychology of Women) Freud eksplicitno iznosi omalovažavajući stav o ženama koji je sve vreme implicitno prisutan u njegovom delu. On im tu propisuje napuštanje umnog života kako se on ne bi umešao u njihovu seksualnost. Kada je analizant muškarac, analitičar na sebe preuzima ulogu oslobađanja svih njegovih potencijala, dok je u slučaju pacijentkinja suština svesti ih na granice njihove seksualnosti. Kako Mr. Rief kaže za Freuda: „psihoanaliza ne može kod žena podstaći nove energije za uspeh i postignuća, već ih samo može naučiti lekciju o racionalnoj rezignaciji.“
Freudov doživljaj žena kao drugorazrednih i inferiornih u odnosu na muškarce poslužio je kao osnova zanjegove teorije o ženskoj seksualnosti.Kada je jednom postavio osnove zakona o prirodi naše seksualnosti, Freud je, nimalo iznenađujuće, otkrio ogroman problem koji se ticao ženske frigidnosti. Lek koji je on preporučivao frigidnim ženama bio je psihijatrijska nega. Smatrao je da one boluju od nemogućnosti da se mentalno prilagode svojoj „prirodnoj“ ulozi. Frank S. Caprio, savremeni sledbenik ovih ideja, kaže:
…svaki put kada je žena nesposobna da doživi orgazam tokom koitusa sa suprugom pod pretpostavkom da je on odgovarajući partner, preferirajući svaki put klitoralnu stimulaciju u odnosu na bilo koji drugi oblik seksualne aktivnosti, može se smatrati da pati od frigidnosti i da joj je potrebna psihijatrijska pomoć. (The Sexually Adequate Female, str. 64)
Objašnjenje za to je bilo da žene zavide muškarcima – odnosno, negiraju svoju ženstvenost. Stoga je problem dijagnostikovan kao fenomen uperen protiv muškaraca.
Važno je naglasiti da Freud nije zasnovao svoju teoriju na proučavanju ženske anatomije, već na svojim pretpostavkama o ženi kao inferiornoj dopuni muškarcu, a takva je bila i njena društvena i psihološka uloga. U pokušajima da se izbore sa posledičnom masovnom frigidnošću, frojdovci su se dali u složene mentalne gimnastike. Marie Bonaparte u Ženskoj seksualnosti (Female Sexuality) ide toliko daleko da predlaže hirurški zahvat koji bi žene vratio na pravi put. Otkrivši čudnu vezu između žena koje nisu frigidne i lokacije klitorisa blizu vagine, ona piše:
palo mi je na pamet da bi u slučajevima gde je ovo odstojanje preveliko, a klitoralna fiksacija trajna, klitoralno-vaginalna veza mogla da se ostvari hirurškim putem, čime bi se doprinelo normalnoj erotskoj funkciji. Profesor Halban iz Beča, biolog i hirurg, zainteresovao se za ovaj problem, i osmislio je jednostavni hirurški zahvat. Suspenzorni ligament klitorisa bi se uklonio, aklitoris bi se učvrstio za deo koji se nalazi niže, gde bi se fiksirao, sa eventualnim smanjenjem malih usmina.
Međutim, najozbiljnija šteta nije načinjena na polju hirurgije, gde su se frojdovci apsurdno utrkivali menjajući žensku anatomiju tako da odgovara njihovim osnovnim pretpostavkama. Najveća šteta je učinjena po mentalno zdravlje žena, bilo da su tiho patile u samokrivnji ili da su hrlile psihijatrima u beznadežnim pokušajima da otkriju skrivenu i užasnu represiju koja ih je odvraćala od njihove vaginalne sudbine.
NEDOSTATAK DOKAZA
Moglo bi se isprva tvrditi da su u pitanju nepoznata i neistražena područja, ali kada se malo bliže pogleda to definitivno danas nije tako niti je tako bilo u prošlosti. Recimo, muškarcima je bilo poznato da su tokom odnosa žene često patile zbog frigidnosti. Dakle, problem je već bio tu. Imamo i znatno konkretniji dokaz. Muškarci su znali da je klitoris bio i još uvek jeste glavni organ za masturbaciju, bilo kod devojčica ili odraslih žena. Dakle, žene su očito muškarcima davale do znanja gde je njihova seksualnost locirana. Muškarci su takođe napipavali značaj klitorisa tokom „predigre“, kada bi želeli da uzbude ženu, da bi ovlažila i pripremila se za penetraciju. Koncept predigre pomaže muškarcima, ali odmaže mnogim ženama, budući da čim se žena uzbudi, muškarac prelazi na vaginalnu stimulaciju, čime ženu ostavlja istovremeno uzbuđenom i nezadovoljenom.
Takođe se znalo da ženama tokom operacije nije potrebna anestezija unutar vagine, što je ukazivalona činjenicu da vagina nije toliko osetljivo područje.
Sa današnjim obimnim znanjem anatomije, od Kellyja, preko Kinseya, Mastersa i Johnsonsa, da navedemo samo neke od autora, ne nedostaje obaveštenosti u vezi sa tom temom. Međutim, postoje društveni razlozi zašto se to znanje nije popularizovalo. Živimo u muškom svetu koji ne želi promenu ženskih uloga.
ANATOMSKI DOKAZ
Umesto da počnemo time šta bi žene trebalo da osećaju, logičnije bi bilo početi sa anatomskim činjenicama o klitorisu i vagini.
Klitoris je mali ekvivalent penisu, a jedina razlika je u tome što kroz njega ne prolazi uretra, kao što je slučaj sa penisom kod muškarca. Njegova erekcija je slična muškoj erekciji, i glavić klitorisa ima isti tip strukture i funkcije kao glavić penisa.
C. Lombard Kelly u Seksualnim osećanjima kod oženjenih muškaraca i žena (Sexual Feeling in Married Men and Women), kaže:
Glavić klitorisa se takođe sastoji od erektilnog tkiva. On ima vrlo osetljiv epitel površinskog sloja sa posebnim nervnim završecima – genitalnim telašcima – specijalno prilagođenim za čulnu stimulaciju koja pod odgovarajućim mentalnim uslovima završava seksualnim orgazmom. Nijedan drugi deo ženskog reproduktivnog sistema ne poseduje takva telašca.
Klitoris nema nijednu drugu funkciju osim da pruži seksualno zadovoljstvo.
Vagina – njene funkcije su reproduktivne. To su, pre svega: 1) menstruacija, 2) prihvatanje penisa, 3) zadržavanje semena i 4) porođajni kanal. Unutrašnjost vagine koja je, prema onima koji zastupaju stav o vaginalnom orgazmu, centar gde se orgazam dešava, jeste:
kao i gotovo svi drugi unutrašnji organi slabo opremljena za čulo dodira. Unutrašnji endodermalni sastav sluzokože vagine slične je građe kao rektum i drugi delovidigestivnog trakta. (Kinsey, Sexual Behavior in the Human Female, str. 580)
Stepen neosetljivosti unutar vagine je takav da „među ženama koje su bile deo uzorka našeg ginekološkog testiranja manje od 14% njih je uopšte bilo svesno dodira,“ piše Kinsey. Dokazano je i da je važnost vagine kao erotskog centra (potpuno suprotno u odnosu na centar orgazma) minimalna.
Drugi delovi – male usmine (labia minora) i vaginalni otvor. Ova dva osetljiva područja mogu podstaći klitoralni orgazam. Budući da se mogu efektno stimulisati tokom „normalnog“ koitusa, premda ne baš tako često, za ovaj tip stimulacije se pogrešno mislilo da je vaginalni orgazam. Međutim, važno je praviti razliku između klitorisa i područja koja mogu stimulisati klitoris, ali sama ne mogu proizvesti orgazam.
Bezobzira na tipove uzbuđenja koji pojedinca dovode do seksualnog vrhunca, za sam taj doživljaj zadužena su genitalna telašca i on je lokalizovan tamo gde se ova telašca nalaze – u glaviću klitorisa ili penisa. (Kelly, str. 49)
Psihološki stimulisan orgazam – osim gore pomenute direktne i indirektne stimulacije klitorisa, postoji i treći način kako se orgazam može potaknuti. To je mentalna (kortikalna) stimulacija, pri kojoj mašta stimuliše mozak, koji potom stimuliše genitalna telašca glavića klitorisa kako bi proizveli orgazam.
ŽENE KOJE KAŽU DA IMAJU VAGINALNE ORGAZME
Konfuzija – zbog nepoznavanja vlastite anatomije, neke žene prihvataju mišljenje da je orgazam koji osećaju tokom „normalnog“ odnosa vaginalan. Ovu konfuziju uzrokuje kombinacija dva faktora. Prvog – nemogućnosti lokalizovanja centra orgazma, i drugog – želje žene da svoje iskustvo uklopi u predstavu seksualne normalnosti koju imaju muškarci. Uzimajući u obzir da žene znaju malo svojoj anatomiji, lako dolazi do konfuzije.
Obmana – većina žena koja se pred muškarcima pretvara da doživljava orgazam to čini „da to skine s dnevnog reda“. U danskom bestseleru I Accuse Mette Ejlersen se posebno bavi ovim uobičajenim problemom koji naziva „seks komedijom“. Ova komedija ima mnogo povoda. Prvo, muškarac na ženu prebacuje preveliki pritisak jer on smatra da je njegova sposobnost kao ljubavnika dovedena u pitanje. Kako ne bi povredila njegov ego, žena će se povinovati svojoj propisanoj ulozi i simuliraće ekstazu. U slučaju nekih drugih pomenutih Dankinja, žene koje su bile „frigidne“ izgubile su interesovanje za seks i simulirale su orgazam kako bi skratile seksualni čin. Druge su priznale da su glumile orgazam kako bi osvojile muškarca. Jedna žena je lažirala vaginalni orgazam kako bi čovek ostavio svoju prvu ženu, koja je bila vaginalno frigidna. Kasnije je bila prinuđena da nastavi sa obmanjivanjem pošto očigledno nije mogla da traži da je klitoralno stimuliše.
Mnogo je veći broj žena koje su se plašile da traže svoje pravo na jednaki užitak, smatrajući da je seksualni čin pre svega služio muškarcu, a svaki užitak koji žena pri tom oseća je bio samo bonus.
Druge žene, koje su dovoljno držale do sebe, odbile su ideju da im je potrebna psihijatrijska pomoć i nisu priznavale da su seksualno frigidne. Nisupristajale na samokrivnju, ali nisu ni znale kako da reše problem, jer nisupoznavale fiziološke činjenice o vlastitom telu. Tako da su ostale u specifičnom procepu.
Jedna od verovatno najgorih i najopasnijih posledica cele ove zbrke bila je u tome da su se seksualno savršeno zdrave žene smatrale bolesnim. Osim toga što su bile seksualno poreknute, ovim ženama se poručivalo da su krive onda kada krivica nije bila njihova. U potrazi za lekom za nepostojeći problem, žene su se našle u raljama samoprezira i nesigurnosti. Jer je ženi psihoanalitičar saopštavao da je neuspešna čak i u onoj jedinoj ulozi koju joj je patrijarhat dodelilo. Stavljena je na optuženičku klupu, sa lažnim podacima kao dokazima da je bolje da pokuša da bude ženstvenija, da razmišlja ženstvenije, kao i da se – povrh svega – odupre svojoj zavisti prema muškarcima.
ZAŠTO MUŠKARCI ODRŽAVAJU OVAJ MIT
1. Seksualna penetracija je poželjnija – najbolja fizička stimulacija za penis je vagina. Ona obezbeđuje neophodno trenje i vlažnost. Sa strogo tehničke tačke gledišta, ova poza pruža najbolje fizičke uslove, premda muškarci mogu isprobavati i druge varijacije poza.
2. Nevidljivost žene – jedan od elemenata muškog šovinizma jeste odbijanje ili nemogućnost da se žene vide kao potpuna i zasebna ljudska bića. Umesto toga, muškarci su odabrali da žene definišu samo u skladu sa ulogom koju one imaju u njihovim životima. U sferi seksa, žena se nije doživljavala kao individua koja želi jednakost tokom seksualnog čina, kao što se nije doživljavala kao osoba sa samostalnim željama šta god radila unutar datog društva. Stoga je bilo lako izmisliti šta je to prikladno za žene jer je društvo ionako ustrojeno u skladu sa interesima muškaraca, a žene nisu bile dovoljno organizovan ekako bi formirale artikulisani otpor muškim ekspertima.
3. Penis kao oličenje muškosti – muškarci sebe u životu definišu pre svega kroz koncept muškosti. To je univerzalni oblik osnaživanja ega. To znači da u svakom društvu, ma koliko ono bilo homogeno (bez rasnih, etničkih ili ekonomskih razlika) uvek postoji jedna potlačena grupa, a to su žene.
Suština muškog šovinizma je u psihološkoj superiornosti koju muškarci ispoljavaju nad ženama. Ovakvo definisanje sopstva kroz odnos superiorno-inferiorno, umesto pozitivnog definisanja koje bi počivalo na nečijim dostignućima i razvoju, sputalo je i žrtvu i njenog tlačitelja. Ali je do danas žrtva najviše propatila.
Analogija se može naći u rasizmu, gde beli rasista svoja osećanja bezvrednosti kompenzuje tako što stvara sliku crnog čoveka (to je pre svega jedna muška borba) kao biološki inferiornog. Zbog svoje pozicije koju ima kao beli muškarac u strukturi moći, belac može da ojača ovu mitsku podelu u društvu.
Pošto muškarci donekle pokušavaju da racionalizuju i opravdaju superiornost kroz fizičku razliku, simbol muškosti jeste u tome da se imaju najveći mišići, da se bude najdlakaviji, da se ima najdublji glas i najveći penis. Žene se, s druge strane cene (tj. smatraju ženstvenima) ukoliko su slabe, tanane, ukoliko briju noge i imaju visoke nežne glasove.
Budući da je klitoris gotovoidentičan penisu, moćemo pronaći dosta dokaza za to kako su muškarci u različitim društvima pokušavali da ga ignorišu, a da pažnju posvete vagini (ka ošto je to učinio Freud), ili u nekim zemljama Srednjeg istoka, da obavljaju klitoridektomiju. Freud je u toj drevnoj praksi koja se još uvek sprovodi video način dalje „feminizacije“ žena putem uklanjanja glavnog ostatka njene muškosti. Treba reći i da se veliki klitoris smatra ružnim i maskulinim. Neke kulture čak poznaju praksu sipanja hemikalija na klitoris kako bi se on doveo na svoju „pravu“ meru. Očigledno je da se muškarci zapravoplaše klitorisa jer je on pretnja njihovom maskulinitetu.
4. Seksualno potrošan muškarac – muškarci se boje da postanu seksualno potrošni ukoliko klitoris kao centar ženskog zadovoljstva zameni vaginu. Zapravo to ima i te kako smisla, ako govorimo samo o anatomiji. Položaj penisa unutar vagine, iako je savršen za reprodukciju, neće nužno dovesti do ženskog orgazma jer je klitoris lociran spolja i pomaknut je na gore. Žene se u „normalnoj“ pozi moraju osloniti na indirektnu stimulaciju.
Lezbijska seksualnost je idealan primer koji potkrepljuje činjenice o anatomiji, zbog toga što tu muški polni organ ne igra nikakvu ulogu. Albert Ellis kaže da muškarac bez penisa može ženu učiniti izuzetnom u krevetu.
S obzirom na to da je vagina bitna s muške tačke gledišta iz čisto fizičkih razloga, počinje da se nazire problem koji se javlja kod muškaraca. Moramo da odbacimo mnoge „fizičke“ argumente kada objašnjavamo zašto žene idu u krevet sa muškarcima. Jedini argumenti su, čini mi se, pre svega psihološki razlozi zbog kojih žene za seksualne partnere biraju muškarce, a ne žene.
5. Kontrola žena – praksa klitoridektomije koja je rasprostranjena u zemljama Srednjeg istoka navodno sprečava žensku nevernost. Uklanjanjem seksualnog organa sposobnog za postizanje orgazma nužno se pretpostavlja da će seksualna želja opasti. S obzirom na to da muškarci na svoje žene gledaju kao na imovinu, posebno u određenim nazadnim društvima, trebalo bi mnogo više razmišljati o tome zašto muškarcima nije u interesu da imaju potpuno seksualno oslobođene žene. Dvostruki standard, kakav postoji recimo u Latinskoj Americi, ustrojen je tako da žene čini apsolutnim posedima muževa, dok su oni slobodni za ljubavne avanture.
6. Lezbijstvo i biseksualnost – izuzev strogo anatomskih razloga zbog kojih bi žene takođe mogle imati odnos sa drugim ženama, prisutan je i strah muškaraca od toga da će žene onda isključivo tražiti društvo drugih žena u svim drugim međuljudskim odnosima. Priznanje klitoralnog orgazma kao činjenice predstavljalo bi pretnju heteroseksualnoj instituciji. Ono bi ukazalo na činjenicu da se seksualno zadovoljstvo može dobiti i od muškaraca i od žena, čime heteroseksualnost prestaje da bude apsolut, već postaje samo jedna od opcija. Tako bi se otvorilo čitavo pitanje ljudskih seksualnih odnosa izvan granica sadašnjih muško-ženskih uloga u datom poretku.
Lola Magazin