Priča o Milanu Jevđiću je jedna od onih posle koje shvatite da niste dovoljno zahvalni na svim prilikama koje vam je život dao. Milan je student pete godine medicine, nije pao nijedan ispit, a imao je mnogo padova u životu. Ni za jedan nije bio ni trunku kriv.
Njegova priča je jedna od onih posle kojih vas svaki delić bića boli.
Imao je samo 20 dana kada su se njegov otac i majka razišli. Prva uspomena iz detinjstva su mu teške batine koje je dobio od očuha. Imao je tada oko četiri godine i popucale krvne sudove na nagoma, nastale od očuhovih udaraca. Sam je doneo odluku da se od njih odseli i počeo je da živi s bakom i dekom.
Otac ga nikada nije želeo, a majci je bilo svejedno, jer se nikada nije borila za to da živi s njom. Pošto mu je deka umro kada je bio mali, ostao je samo s bakom u trošnoj kući u Severovu, selu zlatiborskog kraja. Imao je 16 godina kada je izgubio i baku i ostao potpuno sam.
Ipak, znao je samo da želi da postane lekar, ali odgovore na pitanja kako će da nađe hranu i završi školu nije imao. Počeo je sam da se izdržava. Radio je fizičke poslove, konobarisao i bio velika maskota guske. Dešavalo se da po dva dana nema šta da jede, ali je imao cilj. Tako je uspeo i da završi srednju školu i upiše medicinu, jer jedino mu je san ostao u životu kao zvezda vodilja koja mu ne da da potone.
Milan danas živi u stanu u koji mu nikada niko nije došao, jer ga je sramota da tu bilo koga uvede. Zove je “vila promaja”, a trudi se da tu promaju ima i u svojoj glavi. Zato nakon zatvaranja čitaonice i biblioteke, u kojoj uči jer nema novca za knjige, odlazi u duge šetnje, kako bi po odlasku u stan odmah zaspao. Tako sebi oduzima vreme za razmišljanje, jer ako ostane sa svojim mislima, onda nema više želju da se probudi.
On ne zna da li će ovog vikenda imati šta da jede, ali mu od toga teže pada što je sam.
Izvor: noizz
