Kristina Kovač je poznata srbijanska pjevačica, kompozitorica ali i spisateljica. Svoju karijeru započela je osnivanjem grupe K2, koju je osnovala zajedno sa svojom sestrom Aleksandrom. Nakon raspada grupe, Kristina se vraća na muzičku scenu sa solo albumom „U neobranom grožđu“, s kojeg se mnoge pjesme još uvijek pjevaju. Osim pjevanjem, Kristina se bavi i kompozicijom, ona je napisala mnoge hitove koje, vjerujemo i vi često pjevate. Njena dugogdišnja karijera, rad i usavršavanje, su nas naveli na razgovor s njom, a možemo reći da je prava riznica znanja i iskreni borac.
Vaša karijera je dosta impresivna i puna dešavanja, počeli ste kao pjevačica, onda ste se bavili kompozicijom, a sada pišete knjige. Možete li nam opisati svoj put od pjevačice K2 grupe do spisateljice?
“Hahaha, imam utisak da bi mi za to bilo potrebno nekoliko dana, u najmanju ruku. Naime, počela sam da komponujem i pevamu u isto vreme, negde sa 13 godina, možda i pre. Zatim su usledile prve svirke po Engleskoj…pa pevanja pratećih vokala mnogim izvođačima i grupama – od Riblje čorbe, Bajage, preko Zdravka Čolića, pa do Ramba Amadeusa. Presudan je bio boravak u Engleskoj, jer smo Aleksandra i ja u silnoj želji za svetskim uspehom imale tu sreću da steknemo preko potrebno iskustvo svirajući kao predgrupa na dve engleske turneje, i sarađujući sa mladim ali talentovanim londonskim muzičarima i producentima. Nakon toga, napravile smo prvi album K2, i odatle je sve krenulo. Ključne stvari za moj posao naučila sam u tom periodu života.”
Koji dio Vaše karijere možete izdvojiti i reći „Ovo sam ja, ovo volim“?
“Apsolutno svaki u kom sam stvarala muziku i radila sa talentovanim ljudima. Rad na mom albumu „U neobranom grožđu“ je bio jedno divno iskustvo jer je album nastao iz velike potrebe za stvaranjem, nakon dugačke pauze koju sam napravila od javnog života. U to vreme još nije bila kriza, i uspela sam da nađem preko potrebnu finansijsku podršku zbog koje je rad na albumu bio jedno od najlepših iskustava u mom životu. Ne postoji lepši osećaj od tog da svojim pesmama pokloniš sve što one traže – gudače, duvače, dobre aranžmane, kvalitetan studio, a i na kraju, svetske muzičke talente.”
Sarađivali ste s mnogim poznatim ličnostima, što ljudima s Balkana, što s ljudima iz svijeta. Ko je ostavio najveći utisak na Vas i zašto?
“Moram reći, bubnjar Vini Kolajuta. Kada sam smislila tu, u tom trenutku, apsolutno suludu ideju, da mi čovek koji je svirao na većini albuma koje obožavam (počevši od Stingovih) odsvira skoro sve bubnjeve na albumu, sve je delovalo kao nemoguća misija…ali uz podršku sponzora, i moju veliku tvrdoglavost, osvanuo je dan kada sam dočekala Vinija na aerodromu, i uronila u najlepše muzičko iskustvo svog života. Slušati tri dana kako neko sa toliko talenta, toliko mere i ukusa, i sa takvim ugledom, svira tvoje pesme baš onako kako one traže da se odsviraju je neverovatna sreća. Tom prilikom, kao i svi užasno uspešni i ostvareni ljudi, čovek je bio operisan od sujete i ega – nije imao nikakv problem da mu kažem da nešto želim drugačije, već je instinktivno pronalazio put do mojih najluđih muzičkih snova i ostvarivao ih. Ta tri dana nikada neću zaboraviti.”
Šta je to što Vas čini posebnom, šta je to što Vas izdvaja iz mase?
“Pa, možda su to iskrenost i otvorenost. Kako u muzici, tako i u svemu drugom što radim. To je ujedno i nešto u šta ljudi teško poveruju, jer su navikli da javne ličnosti uvek imaju „skrivenu nameru“. Ja ih prosto nemam.”
U 2001 godini ste osnovali prvi boy bend na balkanu „Peti Element“ , kako ste se odlučili na taj korak?
“To je bilo vreme kada je delovalo da kao zemlja i društvo idemo napred. Želela sam da napravim nešto što kod nas još uvek nije postojalo, a nije bilo razloga da ne postoji. Fenomen boy bendova, koliko god bio neprivlačan nama odraslima, za tinejdžerke je važan segment života. Želela sam da pružim našim tinejdžerkama nešto drugačije od onoga na šta su navikle – pet talentovanih momaka na jednom mestu, sa dobrim savremenim pesmama i produkcijom, i dobrim spotovima. Mi smo čak snimili i seriju o stvaranju benda, čitavih 10 epizoda koje nikad nisu izmontirane. Nažalost, već tada su mediji u Srbiji počeli da pokazuju apsolutnu nezainteresovanost za kvalitetne stvari, i zagriženu ljubav prema skandaloznim pojavama, tako da u medijskom smislu taj projekat uz sav kvalitet nije naišao na medijsku podršku. Boy bend bez jake medijske podrške prosto ne može da funkcioniše – to je mainstream projekat, i potrebni su mu mainstream mediji da bi uspeo. Peti element je imao ljubav publike do koje je uspeo da dođe, ali je velika većina prosto bila nedostupna bez jake kampanje. Dan danas mi je jako krivo što momci i ja nismo uspeli u želji da izgradimo jedan solidan boj bend sa dugoročnim uspehom, jer su oni bili izuzetno talentovana gomila sa mnogo potencijala.”
„Peti Element“ je postigao puno u jako malo vremena. Kako ste izabrali tih pet momaka?
“Imali smo audiciju dva dana. Mnogo momaka se prijavilo, slali su kasete sa svojim pevanjem (kasete, zamislite!). Vrlo brzo se iskristalisalo ko su apsolutni favoriti među njima, ali za potrebe serije smo malo odugovlačili sa finalnom odlukom. Nikada se nisam pokajala što se tiče izbora članova, svaki je imao svoje kvalitete i bio je tu sa razlogom.”
Nekako ne možemo a da se ne dotaknemo X Factora, bili ste izuzetno iskreni i govorili ono što mislite. Da li je bilo ružnih komentara zbog Vaše iskrenosti?
“Naravno. Pre svega, najčešći negativni komentari su u početku dolazili od mlađih generacija koje su mislile da pre 2010. nije postojala muzika kao takva. “Ko je sad ova?“, „zašto su uzeli ovu koja nema nijedan hit?“ – i slične izjave. U vreme kad sam ja imala „hitove“ oni nisu bili rođeni, te je razumljivo njihovo čuđenje…Takođe je razumljivo jer su odrastali u klimi koja ih uči da je jedino merilo uspeha novac i korist. Ja sam došla iz neke druge priče, i svojim stavovima u X faktoru sam to vrlo brzo i pokazala, te su se mnogi našli u čudu jer su shvatili da sam im baš ja omiljeni član žirija.
Ja lično mislim da ništa specijalno nisam radila, osim upravo onoga što kao član žirija X faktora i treba da radiš – davala iskrene i spontane komentare u skladu sa mojim mišljenjem, komunicirala sa ostatkom žirija u želji da se izborim za ispravne vrednosti i prave kandidate i njihovu dobrobit. Često su te moje komunikacije sa žirijem bile shvaćene kao deo moje „svađalačke“ prirode, ali to je bilo jako površno gledanje na celu tu stvar. Suštinski, svađalački ton je poticao upravo od ostatka žirija, jer su teško podnosili moju iskrenost prema njima i njihovom mentorstvu u X faktoru, i doživljavali je kao „napade“ na njihove likove i delo. Takođe se dešavalo da pojedini članovi žirija moje komentare koriste za svoje medijsko promovisanje kroz PR tekstove i slično. Meni je sve to bilo smešno, jer sam ja bila jedini član žirija koji apsolutno nema nikakvu korist od medijske promocije – niti sam u tom trenutku bila muzički aktivna, niti sam imala nešto da prodam, niti nešto da zaradim preko slave X faktora, niti sam po prirodi kalkulisana.
Još jedan faktor za to nerazumevanje nalazio se u činjenici da sam ja jedini član te sezone koji je pre toga uopšte gledao strani X faktor i prosto imao predznanje o tome kako rad u njemu treba da izgleda – na koji način se komunicira sa ostatkom žirija, na koji način sa kandidatima, kakav ton provejava kroz ceo šou kako bi bio zanimljiv za gledanje. Meni lično omiljeni član žirija UK X faktora bio je Gary Barlow, i negde sam sebe videla na toj liniji, jer mnoge stavove delila sam sa njim gledajući ga kako sudi i mentoriše.
Meni je rad sa kandidatima u X faktoru bio prelepo iskustvo, i žao mi je što se nije završilo pozitivno po učesnike.”
Od svih takmičara, ko je na Vas ostavio najveći utisak?
“Pa ja sam odmah rekla, Danijel Kajmakoski. Danijel je prosto imao „to nešto“ kad izađe na binu, nešto što ga je činilo kompletnim upravo za taj posao. Nešto što te tera da osećaš dok ga slušaš i gledaš. Pored njega, a osim Doktora koje sam obožavala, Tamara je, i dalje mislim, bila nesvakidašnji talenat, a nažalost potpuno neshvaćen od strane publike. Ovde ljudi često misle da ako nemaš „mastan“ glas i vibrato veličine omanjeg grada, ne umeš da pevaš. To prosto nije tačno – postoje stilovi i stilovi pevanja. Ono što je Tamara imala kada su joj u retkim prilikama davali pravu pesmu da opteva, bio je sirov talenat – emocija, predanost, magija. Nažalost, to mnogi nisu čuli, ali to je do njih. Mali Haris je bio neviđeni R&B potencijal ali… vođen na pogrešnu stranu, i dalje tvrdim.”
Tko Vam je najveća podrška u životu?
“Moj čovek i moje dete su jedina podrška koja mi je istinski potrebna. Sve drugo može i ne mora.”
Koliko Vas je promijenilo sve ovo? Dugo godina gradite svoju karijeru, koliko ste se promijenili kroz ove godine?
“Doživela sam mnoge pozitivne promene na sebi, kroz razna iskustva i kroz zrelost koju svako od nas stekne. Upoznala sam sebe i svoje potrebe bolje, i svoj sam život počela da živim u skladu sa njima. Izbrusila sam sebi najvažnije osobine – iskrenost, pravednost, upornost i naučila da čuvam svoj integritet, pa i identitet. Ali, godine nose i neke negativne promene – dozu cinizma, pa i pesimizma. Često me pitaju zašto više nisam aktivna u muzičkom smislu, a meni je teško da objasnim da pronaći motivaciju u okruženju koje slavi kriminalce i starlete, kao i „pevačice“ i „pesme“ sumnjivog kvaliteta jeste ravno umetnosti. Ono čemu me je naučio rad u Srbiji 21. veka jeste da je potpuno na kraju nebitno da li je ono što radiš radiš dobro, predano i kvalitetno, ili loše, osrednje ili srednje žalosno… Ne uspevaju predanost, kvalitet i talenat, već laktanje, nizak moral, i uvlačenje pravim ljudima. To je jako loše nasleđe za buduće generacije, čemu ih učimo?”
Recept za uspjeh? Šta je potrebno uraditi da bi se uspjelo?
“Uspeh je za mene biti veran sebi. Džaba maske i kalkulisanost, ako glumiš nešto što nisi. Kad te voli makar dvoje ljudi baš takvog kakav si, to je najveći uspeh.”
Koje je Vaše najveće dostignuće?
“Moje dete.”
Za kraj našeg razgovora ostavili smo prostora za neku poruka koju bi Vi dali našim čitaocima
“It ain't over ’till the fat lady sings.”
Admir Adilović
