U beogradskom bioskopu Kozara, 3. oktobra 1980. godine,premijeru je imao film uz koji se smejemo i nekoliko decenija kasnije. Verovatno i danas ponavljate brojne replike, ali za neke od ovih događaja garantovano niste znali.
2. U prvoj verziji dramu je trebalo da režira Goran Paskaljević, koji je odustao da bi počeo snimanje filma “Zemaljski dani teku”.
3. Tada mladi reditelj i slikar Slobodan Šijan je predložio da se scenario promeni i da se umesto televizijskog snimi bioskopski film, na šta je Dušan Kovačević rado pristao.
4. Direktor filma bio je Nikola Popović, koji je ranije radio ogromne partizanske spektakle, poput “Bitke na Neretvi”. On je najviše zaslužan što je “Ko to tamo peva” uprkos početnom odlaganju uopšte i snimljen.
5. Kako se Televizija Beograd nije bavila snimanjem filmova namenjenih bioskopu, morao je da se traži drugi producent. Krenulo je jurcanje okolo po filmskim preduzećima, da bi na kraju iza filma u nastanku stao tada moćni “Centar film”.
6. Glavna uloga bila je namenjena Miji Aleksiću, koji je prvog dana snimanja obavestio redakciju Dramskog programa da se ne oseća dobro i da ne može da snima, te je snimanje otkazano.
7. Snimanje je počelo 4. aprila 1980. i što je prava retkost – sve je išlo redom, od početne pesme, pa nadalje. To je bilo bitno za glumce, koji onda mogu prirodno da razvijaju likove, da vide šta je njihov partner uradio u prethodnoj sceni, pa da se onda ravnaju po tome.
8. Dogovoreno je da traje samo 21 (snimajući) dan, zbog čega se radilo i po 20 sati dnevno.
9. Nisu koristili reflektore, pa je ceo film je u smeđim i crnim tonovima. Čak je za noćne scene kao glavno osvetljenje korišćena logorska vatra.
10. Ekipa se za snimanje okupljala svakog jutra oko 5 sati, ispred Crkve Svetog Marka u Beogradu.
11. Iako je Pavle Vuisić u filmskim krugovima važio kao “težak za saradnju, nezgodan i neko ko voli da popije”, ispostavilo se da je Vuisić svakog jutra bio prvi na okupljanju, oran i trezan.
2. Čuveni predeo “negde u Srbiji” glumila je Deliblatska peščara.
13. Ulogu Miška Krstića Šijan je namenio Bogdanu Dikliću, koga iz matičnog pozorišta nisu pustili na snimanje, pa je naknadno odabran Aleksandar Berček.
14. Dragan Nikolić kao šlager-pevač nije bio predviđen u prvim podelama, ali se ispostavilo da mu je uloga šlager-pevača potpuno legla, i da je sjajna posveta Žiki Pavloviću i Džimiju Barki.
15. Čiču Stanojla Milenkovića, limara iz okoline Svilajnca, a ovde u ulozi orača državnog druma, Šijan je pronašao 1978. tokom audicija za naturščike za TV film “Najlepša soba”. Kasnije je priznao da mu je bila urnebesno smešna kombinacija kromanjonske face i izuzetne inteligencije.
16. Izrazito visok momak koji buši gume autobusa je Milovan Tasić – Tasa (214 cm), traktorista iz Inđije i član šampionske generacije KK Radnički sa Crvenog krsta (1973.)
17. Umesto Pavla Vuisića čiču (koji dolazi da poseti sina) je na kraju glumio Mića Tomić.
18. U većem delu filma na zadnjem sedištu, odmah pored prasića, pojavljuje se baba obučena u crno. U vezi s njom postojale su razne teorije, od toga da predstavlja smrt, koja ih čeka na kraju, onda da baba u stvari pazi na prasiće, do toga da je u pitanju maskirani Predrag Preža Milinković, najveći srpski epizodista. Gledaoce je zbunjivalo i to što babe čas ima, čas nema. Nije ni potpisana na špici. Šijan je objasnio da je to baba koju su usput našli i stalno je bila u autobusu, ali se zbog lošeg osvetljenja nije uvek videla.
19. Jednog od dvojice muzičara, Miodraga Kostića, Šijan je sreo na vojnoj vežbi na radaru iznad Ralje. Mića je svirao na koncertu priređenom da zabavi vojsku, a kada je pao na kolena, pred Usnijom Redžepovom, sa sve harmonikom, Šijan je to zapamtio. Godinama posle potražio ga je i ponudio mu ulogu.
20. Mlađeg muzičara glumio je tada 11-godišnji Nenad Kostić, Mićin rođak. On nikako nije uspevao da nauči da svira drombulje, pa je snimano na plejbek. Nenad danas vozi autobus na liniji 17.
21. U završnim scenama, kada putnici optuže muzikante da su čiči ukrali novčanik, pa svi krenu da ih biju, Šijan je tražio krupan plan. To će reći da je Bata stvarno morao da ošamari malog glumca. Zveknuo mu je toliko jaku šamarčunu da je Nenadu “zazvonilo” u ušima, a na oči odmah udarile suze. Pobegao je iz autobusa čak do Pančeva. Tamo se negde sakrio, a ekipa ga je ceo dan tražila. Kada su ga konačno našli, uz preklinjanje da se vrati da završe film, Bata mu je doneo najveću bombonjeru koja je mogla da se kupi, i čvrsto obećao da više neće da ga bije.
22. Pre početka snimanja ekipa je dobila modernu kameru, tek nabavljenu za “Filmske novosti”, a za pratnju poseta Josipa Broza Tita svetu. Kamera je dobro radila posao, sve negde do 25. aprila. Tog dana snimala se scena u kojoj Bata Stojković juri zeca, takozvana “Pustite mene, ja sam brži i spretniji”. Odjednom, na setu su se pojavila trojica ljudi u civilu, pokazala legitimacije i uzela kameru. Niko nije smeo da pita za razlog, samo su nastavili da snimaju starim kamerama, od kojih je jedna bila veličine ormana.
23. Scenograf Veljko Despotović je autobus za snimanje našao u Sloveniji, gde ga je koristio Živojin Pavlović za film “Doviđenja u sledećem ratu”. Bio je sivomaslinaste boje, vojnički, sa sicevima, pa su morali da ga prefarbaju i dodaju blato, rđu i prašinu, izvade siceve i postave klupe.
24. Bilo je predviđeno da u završnoj sceni prilikom bombardovanja životinje pobegnu iz zoološkog vrta, međutim odustalo se, jer zbog Titove smrti je u zemlji bila gotovo vanedna situacija.
25. Slobodanu Šijanu su u montaži sugerisali da izbaci ljubavnu scenu Nede Arnerić i Slavka Štimca u šumi, što on nije prihvatio. Danas je ona jedna od kultnih.
26. Pre premijere, film je prikazan Umetničkom veću. Sala u Košutnjaku bila je dupke puna. Prilikom projekcije Šijan je ostao zabezeknut. Tokom celog filma niko se ni jedan jedini put nije nasmejao.
27. Premijera je bila 23. oktobra 1980. u beogradskom bioskopu “Kozara”, koji danas više ne postoji. Film je odmah prevazišao sva očekivanja. Sala se tresla od smeha, pa Šijan više nije morao da brine, kao posle veća. Obišao je celu Jugoslaviju, svuda izuzetno gledan.
28. Iako su na setu dali sve od sebe, neki od glumaca su kasnije priznali da su bili ubeđeni da tada snimaju svoj najgori film. Pitali su se čemu to mlataranje po pustari, ko će to da gleda. Jedini je Pavle Vuisić verovao u film i potpuno mu se posvetio.
