Ovo je primjerak jedne nedavne prepiske. Meni se jako svidjela, pa je objavljujem u obliku transkripta. Riječi osobe koja se javila su boldirane da biste lakše pratili razgovor.
– Mislim, ja trenutno muku mučim sa preopterećenošću mozga, ali ne znam koliko je to tema
– Ok. Onda mi opišite kako ta preopterećenost izgleda. Detaljno. Šta radite i šta osjećate kad je mozak takav?
– Osjećam kao da sam pod pritiskom da na silu radim sve što trebam da radim, da završim obaveze koje sam zadala sebi. Meni su one u glavi kao neki put koji moram preći ka postavljenom cilju. I onda ne stižem i svako odlaganje mi je kao dodatni pritisak jer mi izgleda kao da se taj moj cilj udaljava od mene.
– Šta odlaganje znači za Vas? Šta nosi sa sobom?
– Poraz, promašaj, osjećam se kao da fejlujem, kao da sam ja promašaj i povlači osjećaj krivice za sobom.
– Vjerujem da ste do sada saznali da poistovjećivanje sebe sa svojim ponašanjem nije nešto što nas definiše. Ono što mene zanima je da li imate utisak da Vas drugi tada vide kao promašaj?
– Pa na neki način ima i toga. Mada je meni gora ta slika u ogledalu.
– Imate li ideju kako ste postali ta slika u ogledalu?
– E to nemam… i mene nervira. Kao da se trkam sama sa sobom.
– Ok. ‘Ajmo probati ovako. Kad bi htjeli da sklonite to ogledalo, šta biste trebali uraditi?
– Da prihvatim da… kako bih rekla, smanjim želje, odnosno usporim.
– Ko Vam to govori? Ko Vam je to govorio kad ste imali želje, kad ste imali utisak da idete Vama odgovorajućom brzinom prema cilju? Molim Vas da mi prvo odogovorite prvo na drugo pitanje.
– Mislim mama. Često sam u stvari imala poklapanja, ne skroz otvorena. Ali i danas kad nešto kao “lupim” što bih, dobijem nešto slično “šta će ti to” ili “to je bezveze”
– Imate li utisak da je i ona s Vama donijela ono ogledalo?
– Ja uvijek imam utisak da se ne uklapam u ono kako me ona vidi – nekad sam ispod toga što misli da mogu, nekad pretjerujem. I ako ćemo realno, nisam sigurna šta sam ja a šta njena vizija. Tako da da, moguće.
– Kad kažete mama, koje njene rečenice Vam prve padaju na pamet. Samo ih izbacite, šta Vam prvo dođe.
Šta će ti to?
To je bezveze.
Ovo ti je bolje.
Trebaš ovako.
– Ima li još?
– Ne pada mi sad na pamet.
– U redu i ovo je sasvim dovoljno. Kad se dešavalo da taj glas utihne?
– Kad sam ja super zadovoljna. I imam osjećaj da sam u tonu sa onim što mogu ili zaslužujem.
– A šta je dovodilo do toga? Šta se moralo dogoditi? Šta ste trebali uraditi?
– Neki uspjeh npr. Kad imam para dovoljno pa nisam opterećena i vidljivo sam sretna. Nije da su mi pare osnova, ali kad ih fali onda i ja potonem i više sumnjam u sebe i svoje sposobnosti i onda mi sve te slike u ogledalu izgledaju strašnije.
– Dakle, ako sam ja to sve pohvatala sad ću Vam ukratko napisati šta sam čula: kad u poslu osjetite da imate baš mnogo obaveza koje se trudite da uradite najbolje što možete, počinjete osjećati pritisak. U takvim situacijama imate percepciju sebe kao nekog ko je promašaj. Takvu poruku Vam je slala i šalje Vaša mama kad ste imaia svoje želje i svoj tempo.
Jedini način kad čujete drugačije poruke od mame je kad ste zadovoljni zbog dobro urađenog posla za koji ste plaćeni, tj. kad zaradite.
Imam utisak da je to način da potvrdite mami da je Vaš izbor bio ok jer su tu rezultati, tj. novac. Nije novac u pitanju već stvar donošenja sopstvenih odluka. Ispravite me ako sam pogrešno shvatila.
– Otprilike. Ne samo posao koji radim nego sve – i ono što radim i kako živim i šta pokušavam, kako provodim vrijeme i sl. Kad sam bez pritiska, srećna, kad živim kako npr. mislim da trebam onda sam ok. I to projektujem oko sebe i čak i ako mi neko kaže nešto ne dotiče me, čak ni mama. A takve situacije nisu valjda česte, odnosno ja stalno imam taj osjećaj da bih mogla – trebala više, raditi nešto drugačije da bih bila to što mislim da jesam. Malo sam zakomplikovala. Kontam sad da je u stvari mama moja projekcija i da ništa od svega nema veze sa njom. Jer šta god da mi kaže ako sam ja ok sa sobom ne dotiče me.
-A ok ste kad je slušate iz pozicije odraslog.Tad ste zadovoljni, sretni, imali para ili ne imali. Novac je samo “kuka” na koju se lako zakačiti.
-Da… biće da je to. Nisam to skontala do sad.
Zar sa 40 ne bi trebao biti stalno odrastao?
– E to je jedan od narativa koji vlada – što si stariji, to si pametniji, a vrlo često ne bude tako.
Nadam ste da ste iz ove priče dobili nešto korisno.
Izvor: Dan po dan
