Svadba od minimum 200 zvanica. Opštinsko, crkveno venčanje, pripiti kumovi, bidermajer, običaji, suze radosnice podjednako lipte i niz svekrvine i niz taštine obraze.
Mladenci kao golupčići, gledaju se, dodiruju se, ljube se. Plešu. Deluje da su u ljubavi. Mladi, lepi, baš u onim, po mišljenju okruženja, najpogodnijim godinama za ženidbu i udaju.
A onda, par meseci potom – beba. Sećate se kao da je juče bilo, i prvog zuba, i prvog koraka, i prvog septembra kada je pošao u školu. Trudite se da mu obezbedite što bezbrižnije detinjstvo, iako vaš brak sve više prestaje da bude bezbrižan. Trudite se, ali zaštititi dete od roditeljskih nesuglasica je izazovna misija kao kad biste ga bacili u more a želeli da se ne pokvasi. Nemoguća.
Najveću nesreću u detetu ne bude svađe same po sebi, već nesreća koja ostaje u roditeljima nakon što se posvađaju. Ta gorčina, tuga i bes koju nastave da nose sa sobom kroz dan i nesvesno ih dele sa detetom je ono što omogućava svađama da u detetovoj glavi traju mnogo duže nego što je trajala ona rasprava rečima. Kako vreme odmiče, tako postaje svima jasno da reanimiranje braka više ne pomaže, da kola idu nizbrdo, da nezadovoljstvo nadjačava postojanje ikakvih razloga za opstanak braka, a ponajviše postaje neizdrživo saučestvovanje u bolu koji zajednički život iz dana u dan sve više izaziva.
I tada se dogodi famozni razvod. Sudske parnice, centri za socijalni rad, advokati, presude, suze – ovoga puta tugosnice – lipte i niz svekrvine i niz taštine obraze. Isto kao i onomad, kad beše svadba, samo tada od ponosa, a sada od sramote. Vi, daleko od golupčića, već više kao dve ofucane pernate živuljke, ne gledate se, ne dodirujete se, ne volite se. Ne deluje da ste ikada bili u ljubavi. Zreli, sredovečni, baš u onim, po mišljenju okruženja, najnepogodnijim godinama za razvod i rastanak.
Kod nekih ljudi, priča se ovde završava. Jer nakon kraja dozvole sebi nov početak. Kod nekih, ovde počinje nov nivo u igrici zvanoj propali brak. Prežive razvod, ali ga ne prevaziđu. Nastave da ga nose sa sobom u budućnost, tačnije ostaju da žive u prošlosti u kojoj se razvod dogodio ne dopuštajući sebi da im se budućnost ikada dogodi. Misle da su u sadašnjosti, a zapravo i dalje žive u propalom braku samo sada nemaju sa kim da se svađaju već vode nemušte rasprave sa sobom.
Foto: jiris / Shutterstock.com
Ako se iko pita kako da bude najbolji otac na svetu – neka voli ženu koju je odabrao da bude majka njegovog deteta. Ako se iko pita kako da bude najbolja majka na svetu – neka voli muškarca kog je odabrala da bude otac njenom detetu.
Jer dete shvata ljubav kada u ljubavi živi, a ne kada je selektivno dajete samo njemu, a (bivše) supružnike mrzite. Ako posle razvoda ne možete reći da svoje bivše volite, onda makar nemojte ni da pokazujete sve te stvari koje nisu ljubav a koje osećate ka njima. Prezir, gađenje, odbojnost, neslaganje, osuđivanje, svaljivanje krivice…
Jer, znate šta… Dete čija se porodica srušila, koje više nema mamu i tatu istovremeno, već povremeno ima ili mamu ili tatu – vaš prezir ka bivšem partneru shvata lično. Ako je preživelo razvod i rastanak, tom dodatnom mržnjom samo ćete ga dokusuriti jer zna da u sebi nosi 50% genetskog materijala oca i 50% majke, a da njih dvoje preziru jedno drugo.
Ima boju kose, oblik lica i nos na oca. Ima usne i oči na majku. Osećajan na majku, a istrajan na oca. Pošten i voli ljude – na oboje. A njih dvoje, mrze jedno drugo. Ne shvataju da time mrze i ono što živi u njihovom detetu, a nije njihovo, ne shvataju da dok mrze jedno drugo, mrze ujedno i onaj deo deteta koji liči na onu osobu sa kojom su ga začeli.
“Možda i nisam u pravu… Što je sasvim ok.
Ali postoji jedna bitna razlika.
Ja ih volim oboje, a oni se međusobno mrze. Ono što ja imam da kažem o njima ponaosob mnogo je bolje od onoga što oni meni govore jedno o drugom. A povrh svega, oni su jedno drugo birali – a ja njih nisam.
Šah mat.
Kad prestanu da mrze – možda i porazgovaramo kao ljudi. Do tada, znam, imitiraćemo ljubav.“
Zapisi sa psihoterapije, Milan 23 godine
