Nekada se napolju skupi na stotine djece, koji se spuštaju sankama niz obližnje brdo.
Kad ogladniš skokneš do kućnog praga, neko od roditelja ti namaže krišku margarina ili džema, i vratiš se na sankanje. Jednostavno, nemaš vremena ni da odeš kući i da “normalno” jedeš.
Danas je sve drugačije. Nove tehnologije “otjerale” su djecu sa igrališta, a samo se poneko nađe na tim istim sankalištima kada padne snijeg. Sreći nikad kraja…
