Velika je i mistična Rusija, nepregledna i zagonetna, kao ogromna životinja koja odolijeva svemu, jaka od mnogo zdrave krvi koja njom teče kroz dugačku vijugavu venu Transsibirske željeznice. Raspadom SSSR-a i otvaranjem Rusije ka svijetu Transsibirska željeznica postala je svojevrsna turistička atrakcija, kako za strance tako i za same Ruse. Putovanje od Moskve do Vladivostoka traje 7 dana i noći, što je samo po sebi dovoljna avantura.
Jedno od najvećih putovanja vozom na svetu – Transsibirska željeznica.
Polazak u ovu avanturu je iz Moskve. Tokom sedmodnevnog putovanja do najistočnije tačke, prolazi se kroz osam vremenskih zona, a satovi u vozu su podešeni po Moskovskom vremenu.
Putovanje od Moskve do Vladivostoka traje tačno 153 sata i 49 minuta, a voz obično ne kasni ili kasni minimalno, sat do dva. Na stanici u Moskvi stoji obelisk koji označava nulti, a u Vladivostoku, isti takav, koji označava 9288. kilometar. Evo i maršrute: Moskva, Nižni Novogorod, Perm, granica između Azije i Evrope, Ekaterinburg, Omsk, Novosibirsk, Krasnojarsk, Irkutsk, Ulan Ude, razdvajanje Transmandžurijske željeznice, Khalaborsk, Vladivostok.
Za vrijeme stajanja, može se izaći u malim ruskim mjestima i čekati sljedeći voz, koji nailazi za sedam dana, ali turisti za to biraju radije gore navedene gradove. Čemu izlasci? Da bi se vidjelo nešto više od prirodnih ljepota: šuma, stepa, voda i sela kroz prozor vagona, da bi se obišli usputni gradovi, a mnogi izlaze iz voza isključivo zato što ne mogu bez kupatila.
Takođe, ako se u ovom vozu zateknete u toaletu, dok ulazi u stanicu, ostajete zaključani u istom.
Treba pomenuti da se u ovom vozu može sresti najrazličitija lepeza ruskih lokalnih mentaliteta, i ljudi različitih zvanja, zanimanja i staleža? Od vojnika do diplomate. Kondukteri i putnici će vas obasipati pričama o ratnim vremenima, Drugom svjetskom ratu, snabdevanju Crvene armije oružjem, municijom i hranom, prevoženom upravo ovom željeznicom i Staljinovim streljanjem železničara, šefova stanica i otpravnika vozova, za svako zakašnjenje voza.
Doktor Živago je tom prugom bježao od boljševika, Streljnikov je po njoj jurio u svom kratkom vozu, sa crvenim zastavama revolucije i smrti i mnogo čemu drugom.
Prve asocijacije na Sibir su najčešće: zima, progonstvo, samoća… Onaj ko ne voli snijeg, teško da je ikada poželio da vidi ovaj deo svijeta. Ali, bez obzira na pristrasnost, pri pomenu ruskog voza skoro svakom pred očima prolete slike iz ruskih romana, visok sjaj, dame i gospoda, Miškin i Rogožin.
Naravno, od svega toga je ostalo samo par detalja, sve ostalo je daleko drugačije. Iz tog perioda su preživjela velika ogledala i držači za lampe.
Spavaća kola su gotovo neophodna. Ukoliko se vozite prvom klasom, bićete osuđeni na užasno dosadan put udvoje. Druga klasa broji četiri ležaja, a treća pedeset i četiri. Čuvena ruska treća klasa vozova – Plackartni, broji 54 ležaja na sprat u jednom velikom vagonu i upravo je ovo pravi način proputovanje Rusijom, jer sa toliko ljudi na jednom mestu ne može biti dosadno.
U nekim vozovima se mora platiti posteljina, ali vam, naravno, niko ne brani da ponesete sopstvenu. Konstatno su vam na usluzi provodnik ili provodnica, koji brinu o redu i higijeni u vozu. Smeće iz voza se izbacuje napolje, dok se voz kreće, na opšte zaprepašćenje stranaca.
Neizostavni detalj putovanja – vodku, piju gotovo svi, celim putem. Pušenje je dozvoljeno samo na kraju svakog vagona, ali i provodnici ponekad progledaju kroz prste kada je veselje uzelo maha.
U zidu svakog vagona je ugrađen ogroman samovar, ispod kog provodnica (žene koje rade u vozovima i brinu o čistoći i redu istog) ugljem i drvima loži vatru, što znači da vruće vode ima, ali je nema u WC-u, kao ni tuša, niti ičeg sličnog.
Hrana je različita od voza do voza. Ono što je zajedničko svim vozovima jeste cijena. Hrana je jeftina, kvalitetna i može se nabaviti čak i mimo voza. Naime, nekoliko puta dnevno, voz staje u gradićima, na čijim stanicama se od lokalnog stanovništva može kupiti sve, od pečenih pilića, kuvanog krompira i jaja, do piroški.
Ruska kuhinja je zdrava, ukusna i lako pripremljiva. Hrana je veoma posna, češća jela su bez mesa, jaja, mlijeka i mliječnih proizvoda. Najpoznatije ruske supe su šči – supa od kupusa i boršč – supa od cvekle, koja je prava, ako kašika u njoj može da stoji uspravno.
Glavno jelo karakterišu veliki komadi mesa, spremljeni u rerni – govedina, ovčetina, svinjetina, perad i divljač. Najpoznatija jela od mesa su: stroganov – jelo s mesom isečenim na rezance, pojarski – na maslacu pohovan odrezak od mljevene piletine, hljeba i pavlake, i pejmen – mljeveno meso, umotano u tanko tijesto od jaja i brašna (precizni uralski mix: 45% govedine, 35 % jagnjetine i 20 % svinjetine, sa biberom, crnim i belim lukom).
Za ruskom trpezom se često sreću žitarice, kaše od heljde griza i pirinča, najčešće kao prilog. Rusi jedu jako puno ribe, najčešće su to bakalar, grgeč, losos, jesetra i sardela.
Kavijar je najpopularnije rusko jelo. U vozovima se takođe može naći kavijar i to po veoma povoljnim cijenama. Od povrća se najčešće jede korenje i kupus, zbog hladne klime, i to najčešće svježe, ili kao zimnica, od mliječnih proizvoda kefir, najzaslužniji za dugovečnost ljudi na Kavkazu, a začini tipični za rusku kuhinju su: peršun, celer, biber, cimet, kardamom i klinčići.
