Amra Deliomerović je mlada i perspektivna autorica. Napisala je roman “Svako imas naš hlad” čija će promocija uskoro biti održana. Trenutno je student treće godine Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Tuzli. Bavi se aktivno pisanjem već nekoliko godina, a piše i kolumne za Radio Kameleon. Nama je otkrila neke pojedinosti iz svog prvog romana. U nastavku saznajte ko je zapravo Amra Deliomerović i šta kaže o svom romanu koji ona često zove “djevojčica”.
Tri riječi koje te opisuju?
Teško je da ja kažem o sebi ijednu riječ. To bi ti mogli reći oni koji me zaista, ali zaista, poznaju, ali pošto moram, onda neka to bude ambiciozna, tvrdoglava do besvijesti i druželjubiva.
Napisala si knjigu „Svako ima naš hlad“. Zbog čega baš ovakav naslov?
Oko naslova sam se prepirala sama sa sobom. Pošto sam roman pisala četiri godine, njegovo ”začeće” se desilo nekako početkom gimnazijskih dana, a završen je večer pred maturu. Dok sam se ogledala, popravljala šminku i frizuru u pozadini je pjevao Balašević ”Jednom su sadili lipu”, zadnji stih te pjesme ide ovako: ”…ko nije drvo razumeo prvo pa tek onda ga sadio, taj nije ništa uradio i shvatit će kad – tad da ne zna šta je hlad.” I rekla sam:”Imam ga! Imam naslov! Gotova je!” Onako u štiklama, maturalnoj haljini sam sjela za laptop i otkucala ga. Drvo sam posmatrala kao život. Zasadi se. Naraste. Ostari. Umre. To se dešava i čovjeku, je l’ da? Život se mora razumjeti. Treba znati naći balans i treba umjeti stvoriti sa sobom mir i znati da je sreća u nama samima, a ne u nekim drugim ljudima. Međutim, ja često hlad iz knjige posmatram kao i sudbinu. Svakog čovjeka u životu zadesi ogromna sreća, tuga, radost, suze, smijeh. O čemu pričam znat će svi kad pročitaju roman.
Ovo je ujedno i tvoj prvi roman koji si pisala 4 godine. O čemu se zapravo radi?
Nije ti fazon da me pitaš o čemu se radi, da znaš. (smijeh) Ali bit ću kratka. Radi se o prijateljstvu, ljubavi, gubitku, osjećaju bespomoćnosti, ponoru u koji padaš i tražiš samo mali končić ne bi li te izvukao, o adolescenciji i teškoći napuštanja djeteta koje smo bili i izrastanju u zrelog čovjeka, o nerazumijevanju. Radi se o teškim odlukama koje se prosto moraju donijeti, a ponekad nismo kadri za to. Moja recezentica je psihoterapeutkinja. Ona sa te profesionalne strane kaže da je knjiga za sve; Za adolescente, za njihove roditelje, za buduće roditelje.
Uskoro možemo očekivati i promociju u Tuzli. Kako teku pripreme?
Da! Pripreme privodimo kraju. Medijski sponzor je Radio Kameleon, što mi, zaista, olakšava da se ispriča započeta priča. Promocija će se održati 24. maja sa početkom u 19:30 sati u Kući plamena mira u Tuzli.
Tvoja najveća podrška u fazi pisanja je…
Moj roman je prvenstveno bila jedna priča. U to doba sam bila u kontaktu sa gospođom Nurom Bazdulj Hubijar. Ona ju je pročitala i rekla da od nje mogu napraviti roman. Pomislila sam: ”Ma daaaaj! Kakav roman? Kakva ja i roman? Ja piskaram bezveze.” Jedno veče sam uzela laptop i počela. Kad se klupko odmotalo, već je bilo kasno da se stane. Pisajući naučila sam dosta o sebi. Bilo je suza, smijeha. Neki dijelovi su zaista boljeli. Ja sam veliki sikirant, tako da sam se pravo sikirala za svoje likove. (smijeh) Mogu reći da mi je teta Nura dala podstrek. Zahvalna sam joj. A cijelu priču oko izdavanja i svega ovoga što se sada dešava je pokrenuo moj otac. Ne iz razloga da bi ostvario svoje neostvarene snove nego ju je pročitao i zaključio da je to prava stvar. On je samouki gitaraš. Veoma je talentovan, mislim da sam na njega povukla te gene. Sve se nešto vrtim okolo, a? U fazi pisanja nisam imala nikakvu podršku. Sama za sebe. (osmjeh)
Knjigu (ni)je teško napisati…
Knjigu je užasno teško napisati. Možda nije knjigu koja se sastoji od pripovjedaka, ali je roman teško napisati. Moraš stalno da se vraćaš. Ne smiješ izgubiti nit. Stvari se moraju na početku podudarati sa onim stvarima na kraju. Dešavalo mi se da slučajno zamijenim imena likovima. Pa se onda pitam: ”Ko si ti, majke ti mile? I šta'š tu, Tita ti?” (smijeh) Onda se vraćaj i ispravljaj. Ne može se naučiti pisati. Može se obogatiti rječnik. Profesori jezika i književnosti mogu naučiti djecu pravopisu, ali niko ih ne može naučiti da pišu. Ili znaš pisati ili ne znaš. Zamisli kad bih ja otišla da pjevam. Zvučala bih ko pokvarena ploča, za koju ne postoje više majstori, čovječe. Ljudi bi plaćali izlaz s koncerta. Ali ja ne držim još uvijek da je ovo velika stvar – napisana knjiga. Ja i dalje mojoj promotorici govorim: ”Ma to može svako…”
Gdje čitatelji mogu kupiti tvoju knjigu?
Moći će je kupiti na promociji. Vjerovatno i po tuzlanskim i gradačačkim knjižarama, ovisno o mom dogovoru i potražnji. Ali na promociji svakako uz poruku i autogramčić. (osmijeh)
Napiši neki citat iz svoje knjige
Hm, teško mi je izdvojiti jedan, ali evo: ”…dakle, dobro je da čovjek proživljava oboje. Život ne bi bio život da nema brda i dolina. Znaš i sama kako se prikazuje kucanje srca na onim bolničkim aparatima ; brdo dolina, brdo dolina pa opet isto. To je znak da mašinica u lijevom ćošku radi. A znaš šta bude kada je samo ravno? Ništa ne bude. Mrtav si.”
Amra Kamberović
