Eto recepta za opšte blagostanje. Kad ne bi bilo novinara ne bi bilo gladi, siromaštva, nesreća, rasizma, fašizma, nacionalizma, migrantske krize… Ničega od toga ne bi bilo zato što mi ne bismo znali za to.
KOCKA I KAFA
Da novinari nisu proširili vijest o postojanju koronavirusa mi ne bismo ni znali za njega, piše Selvedin Avdić za Žurnal.
Sve bi bilo jednostavno: komšiju zaboli grlo, dobije temperaturu, prestane disati i gotovo. Ponesemo kilu kafe, šećer u kocki i odemo na žalost. Šta mu je bilo? Ah, bilo mu suđeno, božje davanje, smrt je ko kragna za vratom, tako mu zapisano – bile bi neke od mogućih ekspertiza okupljenog komšiluka. Sve bez ikakve pompe, mirno i dostojanstveno, kako se stoljećima živjelo na ovim prostorima. Niko nas ne bi upozoravao na rigorozne, sasvim nehumane pandemijske mjere poput nošenja maski u zatvorenim prostorima i pranja ruku. Doduše, to ne radimo ni sada, nismo toliko naivni, ali ne bi nam niko dosađivao sa upozorenjima. Da nema novinara, obilazili bismo komšiluk, družili se na žalostima, umakali kocku u kafu i raspravljali o filozofskim problemima koji nemaju veze sa društvenom stvarnosti ili dnevnom politikom. Pa, nismo novinari, jel?
Sve bi bilo ljepše kada ne bi bilo novinara. Ni ratova ne bi bilo, jer ne bismo znali za njih. Uostalom, zašto bi se nas ticala situacija u Siriji ili nekom dalekom Bliskom istoku? Nisu se ni oni brinuli kada je kod nas bio rat. A kada dođe red na nas za rat, onda je već kasno da se informišeš – uzmeš pušku ipucaš na onoga koji na tebe puca. Kao da je važno na koga i zbog čega. Kad neko, ko će ga znati ko, kaže da je rat gotov, zakopaš pušku u šljivik i mirno živiš do narednog rata.
Zamislite sada ovu ljepotu – kada ne bi bilo novinara ne bi bilo ni političara. Mislim, oni bi postojali, ali mi ne bismo znali za njih pa je to isto kao da ih i nema. Oni bi mirno živjeli svoj život političara, nikome ne bi polagali račune, krali bi koliko hoće, uživali u parlamentarnim spletkama, izmišljali poreze, uništavali prirodu, javna dobra, minirali industriju… S druge strane i nama bi bilo lijepo, propadali bi u potpunom, blaženom neznanju. Jer, svakako propadamo, zar je zaista važno ko je za to odgovoran? Samo se bezveze nerviramo…
KAKO DALJE
Zbog opštenarodnog duševnog zdravlja treba ukinuti sve informativne emisije i vijesti. Programske šeme svesti na reality programe i pjevačka takmičenja, (Željko Mitrović to odavno radi i šta mu fali? Čovjek je milioner, iz zajebancije pravi leteće tanjire.) Umjesto informacija iz zemlje i svijeta puštati prigodne aforizme, neke šale o punicama i švalerkama. Ako nam baš zatrebaju, vijesti ćemo saznavati samo od stručnjaka koji živi u podrumu roditeljskog stana, a saznanja dobija od drugara iz Latvije koji ima pouzdane konekcije u dark webu. On svakodnevno objelodanjuje na facebooku, analizira na twitteru i potvrđuje na instagramu. Korisni su i išareti nana jer, kao što pouzdano znamo, pametnom je i išaret dovoljan.
Ako nam slučajno zatreba podrška javnosti šire od uže familije, ako nedajbože tražimo neki nedostupan lijek ili ako nam neko iz čista mira a sasvim slučajno pošalje komisiju za deložaciju, ne trebaju nam mediji, za to imamo facebook i najnovije lajkove podrške.
DRUŠTVENI EKSPERIMENT
Eto recepta za opšte blagostanje. Kad ne bi bilo novinara ne bi bilo gladi, siromaštva, nesreća, rasizma, fašizma, nacionalizma, migrantske krize… Ničega od toga ne bi bilo zato što mi ne bismo znali za to. A to je najbolji dokaz da nešto ne postoji, kao što smo zaključili.
Dok ne istrijebimo sve novinare predlažem da na brzinu napravimo jedan mali društveni eksperiment.
Zatvorimo oči.
Mrak.
Sada ih otvorimo.
Šta je rezultat ovog malog eksperimenta? Kad zatvorimo oči – cijelog svijeta nema…
