Piše: Amela Isanović
Fotografija: Amela Isanović (privatna arhiva)
“Nastavnice, šta Vi mislite, je li moj babo živ? Ostao je u Potočarima. Mi ga još čekamo. Mama kaže kriju se u šumama, a plače”
Već više od 20 godina, pamtim suze koje su mi pekle obraze u učionici u Tinji, na jesen 95. Suze koje peku i danas, istom i možda većom žestinom.
Naime, 95. sam u Tinji radila kao nastavnica i dobila razredništvo. Meni 22, njima 11-12 godina. 6.razred, ja im razredna. Pitaju “Nastavnice, šta Vi mislite, je li moj babo živ? Ostao je u Potočarima. Mi ga još čekamo. Mama kaže kriju se u šumama, a plače …”
Djeca pitaju a ne vide da i ja plačem , okrenuta prozoru. Kako odgovoriti, šta im kazati? Nisam znala. Možda jer sam i sama mislila da je tako, možda jer nisam mogla pojmiti ljudsko zlo. Možda zato što nisam mogla slomiti njihova srca, nade. Pogledajte njihova lica, nas. Tuga vrišti iz fotografije. Njih 21 (samo iz jednog razreda) bez babe došlo u Tinju. (Maja Nikolic još jednim prilogom na Radio Slobodna Evropa, ljudskim naporom, pokazala koliko je strana i posljedica ovog zločina. Prilog o djeci koja su prihvaćena u Domu Tuzla, dirnuo nezaraslu ranu u meni, pa ipak ❤ za Maja Nikolić. )
