Najteži dan u karijeri učiteljice bio mi je kada sam učenicima na satu likovne kulture (niži razredi, razredna nastava) dala zadatak da crtaju što god žele i s čim god žele, otvorena tema. Jedna učenica, uvijek mi je bila draga, vrlo dobra učenica, prelijepa, došla je do mene i kazala: “učiteljice, ja bih napravila čestitku mojoj mami, ali nemam kolaža.” Upitala sam je onako zbunjeno čestitku za što, ipak nije neki blagdan, majčin dan ili dan žena. Ona je onako pognute glave kazala: “Moja mama je završila u bolnici, i kažu da je jako bolesna, pa sam je htjela kada se probudi iznenaditi.” Ljudi moji, najgori dan u mom životu, ja sam poslije odmora plakala k'o kišna godina u zbornici, da su kolege mislile da sam pukla. Cijeli razred je pravio čestitke majci te djevojčice, i svi smo je posjetili jednoga dana. Ženi koja se lječila od raka, ne mogu osmijeh na licu zaboraviti, a njenoj djevojčici sam danas “mama”. Nažalost, nije imala nikoga od obitelji, otac preminuo dok je bila mala. Ljubav.
