Novinarka portala lolamagazin Žana Gauk, kao i većina nas, odrasla uz Branka Kockicu. Bio je heroj njenog djetinjstva, ali je prilikom skorašnjeg susreta sa njim doživjela veliko razočaranje shvativši u kakvog je čovjeka prerastao. Njeno iskustvo prenosimo u cjelosti:
Pamtite li heroje iz djetinjstva? Jeste li se zapitali ko su u stvari?
Koliko nas je samo odrastalo uz Branka Kockicu, Acu Poštara, “Metlu bez drške”, “Muzički tobogan”… Prođe djetinjstvo, ali ostanu ta sjećanja na one koji su nas naučili mnogim lijepim stvarima. Mi, djeca osamdesetih, i danas živimo po tim “pravilima”.
Put me odveo u novinarstvo. Da ih sve upoznam. Niko nije razočarao. Sve do jednog. Prije nekoliko dana.
Dječije pozorište RS bilo je domaćin XV Međunarodnog festivala pozorišta za djecu. Među tim velikim trupama koje su pola Evrope prevalile da bi se predstavile banjalučkoj publici bilo je i onih iz komšiluka. Dolazi čuveni Kockica sa Pozorištem “Puž”.
I ne bi to bio prvi put da se sretnemo. Kao i uvijek, deset dana prije njegovog dolaska najavih se za intervju. Sve dogovoreno. Petak u 16.30. Koleginica iz jedne banjalučke redakcije takođe je strpljivo čekala da stigne. Kasni. Ali to je za glumce. A i za nas novinare.
Sprovedoše nas na scenu, a Kockica uveliko proba tekst. Klavir se ne čuje na sceni. Ide sve ispočetka.
Mi i dalje čakamo. Dogovoreni intervju!
“Da čujem pitanja”, reče koleginici, a ona poče da iščitava jedno po jedno kao dijete u klupi ispred učitelja.
Veliki Kockica počinje nervozno da se češe po glavi i govori:” OK, odgovoriću kratko”.
Ipak, stade na jednom.
“Branko, da li je danas teže zasmijati djecu s obzirom na to da im je dostupno mnogo medija”?
Čuveni Kockica zaurla: “Kakva su to glupa pitanja? To je glupo. Kako ja mogu da kažem da li je lakše ili teže. Vi umišljate da sam ja pedagog. Ja sam samo glumac. Ja nikoga nisam nasmejavao ni učio. Imao sam tekst pred sobom i to sam čitao. Nikoga nisam vaspitavao. Šta da ti na to odgovorim, u pič… materinu”.
Koleginica krajnje profesionalno nastavlja o obrazovnom programu onda i sada.
Kockica i dalje, preobražen u neki gadan lik, drsko odgovara: “Ne znam, neću da odgovorim. Morao bih da napadnem vlast, a ja sam Vladin službenik. Eto, neka ti odogovor bude da ne znam. Odgovori ti meni. Šta bi mi odgovorila na tu glupost? Zaista nemam vremena. Mene je dolazak na ovaj festival unakazio”.
Okreće se prema meni i kaže: “Pošalji pitanja na mail. Ne znam kada ću odgovoriti. Mene jedan ‘Nedeljnik'… Je l’ znaš šta je ‘Nedeljnik’? Oni me dve godine čekaju za intervju. Ali, tebi ću da odogovorim jer si iz Republike Srpske, a ja imam poseban osećaj prema Srbima”.
I nestade. Negdje na sceni.
Branko… Kockica… Naš Branko… Onaj što nas je učio da se dijelimo samo na dobre i loše, kako da se ponašamo i da prema svima budemo uljudni…
U nevjerici odlazim… Ne dešava se to često, da se razumijemo. Ne u pozorištima.
Čitav vikend razmišljam i ne mogu da dokučim šta ljudi umisle da su. Znam da su novinari omraženi i s tim se borimo godinama. Isto tako znam da ni vi ne biste imali ni šta da gledate ni šta da čitate da nije nas. Da nije naših pitanja, kako biste o pojedincima saznali sve što znate? Da nije medija, da li bi bilo čuvenog Kockice?
Pitanja za njega više nemam. Samo poruku da smo ga voljeli svi. Cijeli Balkan. Sva djeca osamdesetih. Potonuo je… Mornar koji je plovio morima mašte, kralj koji je vladao beskrajnim kraljevstvom, učitelj i vaspitač… Potonuo je. Junak mog djetinjstva postao je tragični lik.
I ne postoje, dragi Branko, glupa pitanja. Postoje samo glupi odgovori. To si, nažalost, i ti dokazao.
Neka te čeka veliki “Nedeljnik”. Ja, mala iz Banjaluke, ne želim.
