Ona je pre dva dana na svom instagram profilu okačila video u kom vrlo rastrojena saopštava da neće još dugo biti živa, svega par sati, da je život sranje i da je zlostavljana od pete godine.
Njeni prijatelji su brzo reagovali, pozvali su policiju koja je upala u stan i našla Dunju u besvjesnom stanju. Da su zakasnili, možda danas ne bi bila živa. Da li je sretna zbog njihove brze reakcije, ne znam.
Mediji su prenijeli ovu vijest koja je zatim rodila sljedeće komentare:
„Više sreće u sljedećem pokušaju“
„Da radi za 30.000 dinara i bori za koricu hljeba, ne bi joj palo na pamet da se ubije“
„Popucali silikoni pa pala u depresiju“
„Nalupala bih je ko magarca“
„Jedna budala manje na ovom svijetu“
„Sama pala, sama se ubila“
„Treba njoj jedan crnac sa 20 santima“
„Glupa narkomanka, čitav život pravi skandale, verovatno i sad pokušava da privuče medijsku pažnju“
…
Moramo li dakle biti savršeni i za samoubistvo?
Jer ako smo pravili skandale, ko nas jebe, ako nismo narađeni, ko nas jebe, ako smo bili u kontaktu sa drogama i alkoholom, ko nas jebe, ako imamo silikone, ko nas jebe, ako smo iz imućne porodice, ko nas jebe, ako ne primamo minimalac i jedemo koru hljeba, ko nas jebe.
Zar u ovom društvu i kad hoćeš da se ubiješ moraš da „ispuniš standarde i očekivanja drugih“ da bi ti se povjerovalo, pomoglo ili o koncu saosećajno reklo „da, da, imala je razloga“
Kakvi smo to ljudi postali?
Očekujemo od drugih da ispune naša očekivanja, a zbili smo se u stanove ko paraziti, spustili roletne, pojačavamo televizore da ne čujemo kad komšija tuče ženu, kad neko vrišti u pomoć, kad nas neko treba?
Ovo nije tekst o Dunji, već o Dunjama koje su iz stotine različitih pobuda pokušale da se ubiju. Neke su i uspele, jer ih niko nije čuo, jer nisu ispunile “potrebne standarde za samoubistvo”.
Lijepa si, uspješna, mlada, obrazovana, imaš porodicu, dijete, krov nad glavom, lijepe haljine i frizuru, ne čujem te. Razmažena si. Ne znaš šta ćeš od sebe. Idi u njivu. Proći će.
Moraš imati bolje razloge da bi se ubila. Shvataš? Ko je još video da se ubijaš, a imaš “sve”?!
Ljudima su jednostavno uvek potrebni “dobri razlozi” da bi te razumeli.
Da bi se ubio, recimo, moraš da trpiš godinama batine od muža, tate, momka. Moraš da imaš neki fizički nedostatak, jer ako ti nešto fali, onda te sigurno svi zajebavaju i žale i podsmjevaju ti se i to bi ljudima mogao biti vrlo prihvatljiv razlog da se ubiješ. Moraš bankrotirati ili živeti u nemaštini, biti bos i go. Biti u detinjstvu mučen. Biti od majke i oca odbačen. Biti faličan da se vidi. Proteran iz kuće. Učesnik u ratu. Teško bolestan. Ostavljen. Moraš biti praktično već mrtav da bi se ubio.
Ljudima je uvek potrebno nešto “vidljivo gadno i mučno” da se uklopi u njihovu pogrešnu predstavu nesretnog čovjeka koji je odlučio da digne ruku na sebe.
A život je toliko puta pokazao da često najviše volje za životom imaju svi oni za koje bi ljudi rekli da imaju razloga da se ubiju.
Baš zbog toga, vreme je da se promijeni gledanje na depresiju i ljude koji pate od nje.
Vrijeme je da povjeruješ da se ponekad zaista pokušava ubiti lijep, imućan, obrazovan, mlad.
Vrijeme je da prestaneš da osuđuješ, da deliš pravdu, da svrstavaš u fioke “imao razloga da se ubije”, “nemao razloga da se ubije”. Svakome je njegov teret najteži, koliko god se tebi učinio lak ko perce.
Ako ne možeš nekoga da razumeš, nemoj ga ni ohrabrivati, podsmjevati mu se, tjerati ga da te zaista uvjeri da mu je loše.
Nije ljudski, iako je danas teško pričati o ljudskosti kada se čovjeku na prečki mosta skandira: Baci se, baci se!
Ne volim što živim okružena ljudima koji se ponašaju kao gledaoci gladijatora u areni. Smeta mi zvuk skandiranja. Ne volim huškanja i krv. Ne volim da gledam tuđu muku, da njome svoju ublažavam. Plaši me da živim okružena ljudima koji nisu spremni da razumiju i pomognu, koji bi mi se mladoj, obrazovanoj, sa krovom nad glavom i porodicom nasmejali kada bih rekla “teško mi je”.
Ima li nečega goreg od bezosećajnosti, a živimo jedni među drugima?
Jednom sam napisala, pa ponavljam “Hladni ljudi su najveći kurac u ovom svetu”, zato se polako i pretvaramo u ledene polove na kojima će za koji vek ostati tek nekolicina preživjelih.
Ako ima pravde biće to oni sa najtoplijom krvi koja ih grije i od kojih će krenuti početak neke nove zdravije vrste.
Izvor: LOLA
