Zanimljivosti i zabava

Ona nije dala samo onome koji nije pitao







Ja sam emocionalna kurva. Kako to izgleda? Pa, ne baš kao emocionalna prostitutka – to bi podrazumevalo da prodajem svoje emocije za novac. Ja više poklanjam emocije bez filtera.

Znate kako kažu za kurve – „Ona nije dala samo onome koji nije pitao“.

Sa emocionalnom kurvom je malo drugačije, ona daje i bez pitanja, nudi naročito onima koji su emocionalno neprobojni, devalvira vrednost te emocije, pa onda i sama više ne veruje da njena tuga, strah, sreća imaju bilo kakvu vrednost. Kao, uostalom, i ona sama. I tu dolazimo do ključnog momenta: emocionalna kurva ne misli da naročito vredi.

Misli da su drugi ljudi bolji, pametniji, vredniji, snalažljiviji.

Da su bolji roditelji.

Da su bolji radnici. Prijatelji.

Da njihove emocije, kad ih daju na kašičicu, vrede više nego njene na tovare.

Onda ona tu nešto kalkuliše sa emocijama.

Pokuša da bude emocionalno nedostupna i onda gleda reakcije drugih. I shvati da se ništa ne dešava, a njene emocije se izliju baš kad ne treba i prete da se u njima utopi. Zatim proba da ih svima pokloni. A ljudi kao ljudi, izmiču se pred neobičnim pojavama. Ona se, zajedno sa svojim emocijama, oseti nepoželjno, povuče se i shvati da niko ne želi njene emocije. Tu poliže rane i vrati se nakon nekog vremena sa obnovljenim entuzijazmom.

Podešava osmeh na frekvenciju za kakvu joj se čini da odgovara onome prekoputa. Ode kod frizera i tužna je ako joj se čini da on manje razdragano priča sa njom nego da drugom mušterijom. I onda pokuša da to nadomesti veselim čavrljanjem koje joj je vrlo naporno, ali, Bože moj, što se mora nije teško.

Kada joj poznanica pomene neki film, prvo sačeka da čuje njen utisak da bi svoj uskladila sa njenim i da je ne bi slučajno povredila svojim mišljenjem. Jer, vidite, emocionalna kurva se mnogo plaši tuđih i svojih negativnih emocija i cilj joj je izazvati što više pozitivnih i sa jedne i sa druge strane. Problem sa ovakvim planom je što zaboravlja da sve njene negativne emocije ostaju tu negde, u različitim oblicima, i da se vremenom pretvaraju u nešto što joj neće biti nimalo milo.

Sve je to nevažno i lako se zaboravi u trenutku kada je na vidiku biće koje potencijalno može da zadovolji njenu emocionalnu glad. Emocionalna kurva se na kraju dana oseća iscrpljeno i prazno i ne zna zašto je tako. Gubi iz vida da je potrebno mnogo napora da se svakodnevno ispune svačija očekivanja.

Emocionalna kurva želi svima da se dopadne. Ali u startu to predstavlja nemoguću misiju jer ona misli da je bezvredna. Zbog toga se spotiče na svoje pokušaje i tumači tuđe reakcije u negativnom svetlu. Svako ćutanje, svaki izraz lica, svaku izgovorenu reč ona analizira i tumači u okviru svog referentnog sistema.

Svaku neodgovorenu poruku doživljava kao sopstvenu grešku.

Ako je neko drzak, to mora da je zato što ona ne zaslužuje bolje.

I onda ulaže nadljudske snage da još bolje otkrije šta drugim ljudima treba i da im to u potpunosti pruži.

Prirodan rezultat svega ovog je sagorevanje. Nakupljeni bes i gorčina. Emocionalna kurva se povlači i stiče utisak da nije dovoljno dobra za ovaj svet. Javljaju se čak i misli da su drugi ljudi zli i loši i da nije fer da se tako ponašaju prema njoj, što izaziva osećaj krivice kod nje. Ko je ona da tako misli o drugim ljudima?

Zbog toga nikada ne kaže kad je neko povredi. Nikada ne uloži prigovor. Ne vraća proizvod koji nije ispravan ili joj ne odgovara. Samo skuplja gorčinu i nepravde u sebi, dok ne prestane da funkcioniše.

Onda se pojavi anksioznost. Depresivnost. Panični napadi. Razne fizičke tegobe (bol u želucu, gušenje, problemi sa štitnom žlezdom…) A ona pojma nema odakle sve to potiče. Kad ode kod psihologa i on je pita da li se dešavalo nešto što je moglo da utiče na pojavu tegoba, ona par trenutka razmišlja i kaže, iskreno tako i misleći: „Pa stvarno ne. Ne mogu ničega da se setim. Sve funkcioniše kao i obično, sve je normalno. Samo je tako odjednom počelo.“

Kada bi emocionalna kurva dobila zadatak da napiše pismo o svom odnosu prema drugim ljudima, ono bi, otprilike, izgledalo ovako: „Dozvoli da te zadovoljim. Ti ne treba ništa da radiš, samo da postojiš i budeš tu. Ti si dovoljno vredan i bez dokazivanja. Ja ću da uradim sve za tebe. Učiniću sve da te usrećim. Možeš, povremeno, da mi daš do znanja da ti se dopada ono što radim, i ja ću od toga živeti naredna tri dana. Potom, kad se moje zalihe iscrpe, pozovi me ponovo da ti pružim sve od sebe, a ti me ponovo nagradi nekim lepim komentarom, nekim osmehom. To će mi pomoći da sačuvam svoj začarani krug uverenja koji podrazumeva to da sam vredna samo ako te u potpunosti zadovoljim (što se nikad ne dešava).“

Svi smo mi pomalo i ponekad emocionalne kurve.

Težimo da izbegnemo negativna osećanja i doživimo pozitivna. U tome se često oslanjamo na druge ljude. Ako tuđe odobravanje izostane, možemo posumnjati u sopstvenu vrednost. Ali pomislite samo na jednu suludnu ideju, da pokušamo da o sopstvenoj vrednosti ne razmišljamo gledajući kroz tuđe oči! Mi smo, takvi kakvi jesmo, potpuni i savršeni u svojoj nesavršenosti. Imamo pravo na iste stvari kao i drugi ljudi. Sve ostalo, svaki rad na sebi, samo je bonus i nadogradnja.

Da se još bolje osećamo u svojoj koži.

Lola Magazin



Možda će Vas zanimati i:

Back to top button