Da, u početku bi nam bilo dosadno. Prvo bismo bili ljuti, i psovali bismo 21. vek i napredak i tehnologiju, ali baš duboko verujem da bismo vrlo brzo shvatili da nam nikada nije ni trebao.
Čekam. Strpljivo čekam neku… pa ne znam, recimo elektromagnetnu oluju (ako takvo nešto postoji) ili neka zračenja sa sunca, meseca, šta ti ja znam, nešto što neće nama homo sapiensima naškoditi, ali će prekinuti sve internetove na svetu, sve vajfajove, adeeselove i šta sve postoji. Ali, ako bi nekako moglo, to čudeso, ta mini apokalipsa da ostavi da imamo struju i fiksne telefone, čisto zbog mašina za veš i sudomašina, to je jedino bitno, i ako može Gospođo elektromagnetna olujo (ako bi to bila ti), zbog ovih što nemaju u kući smederevac, da bi mogli da kuvaju nešto i na svojim sajber šporetima sa ravnim pločama i indukcijama. Mislim, ako se razumemo, da ne pocrkamo od gladi.
Čekam. I svi mi se smeju i čude. A u stvari samo se plaše. Jer znaju da ne bi mogli… o, šta sve ne bi više mogli da rade, da nije tih vajfajova! Čekam, i priželjkujem je svakoga dana, iako sam pre neki dan poginula da, kada su nam u firmi isključili internet, platim račun i trčeći im odnesem dokaz da sam platila. I izmolila ih usmeno i pismeno na memorandumu firme, sa potvrdom iz banke, da nam, pobogu, što pre uključe jer, pobogu, mi se bavimo programiranjem i šta ćemo za ime sveta i planeta bez interneta.
Uključili su, stvarno i pobogu, odmah. A, ja sam se, vraćajući se sa trećeg šaltera tog dana, smeškala – ne zato jer ponovo imamo internet, nego zato što sam se nadala da ga sasvim uskoro uopšte neće biti. Jer tada bismo se videli češće gledajući se u oči, a jok u prozor vajbera ili vatsapa ili štatijaznam čega. I možda će umesto lajkova i šerova biti više muvanja. Jeste, muvanja. Jedino bi mi bilo žao ovih preko okeana, grane i sa druge strane planete, što neće moći skajpovima da nam pričaju kako se nikada neće vratiti i kako je tamo mnoogo bolje i slične stvari. Ali, iako bi tada mnogi programeri ostali bez posla, i svi ti provajderi i kako se već zovu, možda bi, u stvari sigurno bi pošta zaposlila mnogo ljudi, jer bi opet krenula pisma i razglednice umesto stikera i emotikona. I poštanske markice bi pravili, i koverte bi ponovo postale traženi proizvod. Sve se tako nešto nadam, i verujem da niko ne bi bio gladan, iako je ostao bez posla. Jer, možda bi se svi setili nekih svojih parčića zemlje tamo negde u okolini Kraljeva, Čačka ili Vranja, i odlazili vikendom da sade paradajz i blitvu ili se vraćali na svoja ognjišta, i ognjišta pradedova. Ne znam. Možda bi opet čitava Evropa uvozila svinjsko meso od nas kao u doba Miloša Obrenovića kada je bila najjača, ako me nisu slagali, negde sam pročitala. Možda bismo ponovo umesto ažuriranja aplikacija gajili svinje, lavandu za izvoz ili samo šljive za rakiju. Ne znam.
I deci više ne bismo morali da otimamo tablete i telefone, sami bi ih bacili, i istrčali bi rasterećeni da igraju žmurke, trule kobile, ledenog čikice ili prosto da kradu trešnje ili zelene ranke. Ne bi im bili dostupni svi oni jutjub kanali, nasilje, modne blogerke pod čijim uticajem su nam deca praznila novčanike. Možda bi čak neko izneo lastiš sa tavana. Sasvim slučajno ili ,ne smem i da pomislim ni da napišem, neko bi izneo te staromodne igle i heklice, pa dok odmaraju od arjačkinja-barjačknja, devojčice uzmu pa štrikaju? Mislim samo kažem, ne ljutite se pobogu, znam da je to staromodno i da su žene sad emancipovane i obrazovane i kako se ono još kaže… ne znam, nije ni bitno. Eto, možda sasvim slučajno… Možda bismo bili zdraviji, ako ne bismo sedeli pred računarima, ispod neonki, pred monitorima. A ako nas meteorološki sajtovi ne bi plašili kišom i vetrom, možda bismo nekad i pokisli, onako do gole kože kao deca, i kada bi nam kiša sprala sve te maske, maskare i hajlatere i pudere, možda bismo sebe videli drugim očima, i prihvatili svoje bore i podočnjake. Ko će ga znati. Možda bismo bez tih vajfajova bili neki drugi, lepši bolji, pametniji. Mada, dovoljno bi bilo da budemo samo nasmejaniji… složićete se, iako do sada niste nikako to hteli.
Ali, sad me ipak nekako baš brine, koliko bi ljudi ipak ostalo bez posla. Da li bi se snašli bez svih lajfkoučova i tutorijala kako da… ovo ili kako da… ono. Ma, ne. Ko zna da li će se ikada desiti ta mini apokalipsa koja bi uticala samo na internet, a ostavila struju. Mislim, i sve te sprave u bolnici rade na struju, da se ne ponavljam za veš i sudomašinu, ne bih mogla biti srećnija bez te dve spravice…ne, ne, da perem na potoku. Pa, odakle mi potok?
Možda bi kao za vreme bombardovanja, bilo i više beba, kao što je poželela vlast, a bez da se svađaju feministikinje i domaćice uživo na televiziji i pričaju kako ove jedne vređa očekivanje da rađaju a ove druge bi rađale još ali nemaju kad od silnih obaveza oko postojeće dece. Sad mi nešto pade na pamet, pazi – ne bi morala ni televizija da postoji. Pa, majke mi. Šta će nam. Kad već ostanemo bez interneta, neka nema ni toga. Gledajte to sa vedrije strane, imaćemo više love, nećemo plaćati pretplatu za tv, ni internet ni kablovsku. U, što bi to bilo zgodnoo! I biblioteke bi otvorile još “ekspozitura” i zaposlile još onih što su, sem interneta ostali i bez posla. Pa bismo opet čitali, i razmenjivali knjige. I viđali se češće. Možda organizovali više pesničkih večeri. Ili večeri razmene recepata, jer sećate se, svi recepti su nam ostali u nekom folderu. Ili smo skidali direktno sa kuvarskih sajtova koji više ne postoje, nismo ludi bili da prepisujemo recepte, kad je to tako staromodno… Onda bismo češće obilazili tetke, bake i strine, i prepisivali njihove zbirke recepata a one bi bile srećne što nas vide i ponosne što hoćemo njihov recept za tulumbe, i pakovale bi nam orahe i dunje sa ormana da ponesemo kad već hoćemo da kuvamo. Ne bismo im rekle da smo tu samo zbog recepata, a pomalo nam je i dosadno jer nemamo internet….
Da, u početku bi nam bilo dosadno. Prvo bismo bili ljuti, i psovali bismo 21. vek i napredak i tehnologiju, ali baš duboko verujem da bismo vrlo brzo shvatili da nam nikada nije ni trebao. Da je ubrzao naše živote, napravio od nas robove i ljude koji uvek kasne i koji i u kupatilo idu sa telefonima.
Ali, eto, ja imam san, i silno želim da se ostvari. I znam da će mi masa prilepljivati razne šarene dijagnoze, pripadnost nekoj sekti, zatucanost sigurno, slaće mene da sama gajim svinje i šta sve ne, ali možda bi umesto toga oni mogli da napišu šta je njihov san. Šta vi to dragi moji, sanjate a da nije još pratilaca, lajkova, ajfon XY, dugovečnija baterija, više megapiksela?
I da, znam, da bez interneta, vi sada ne biste čitali ovaj tekst, ali ni ja ne bih imala potrebu da ga napišem…
Piše: Jasmina Jovanović
