Dugogodišnji kapiten košarkaške reprezentacije Bosne i Hercegovine Mirza Teletović, upriličio je sinoć druženje sa bh. novinarima u prelijepom zdanju hotela Malak Regency na Ilidži.
Mirza je tom prilikom otkrio i jednu vijest koja će vjerovatno razočarati sve ljubitelje košarke u BiH.
Nakon 15 godina, prvenstveno iz zdravstvenih razloga, odlučio je “napraviti pauzu do daljnjeg”. Prije svega, kako je Mirza objasnio, iz ljubavi i odgovornosti prema svojoj porodici. Prema svojoj djeci, kao otac.
Jedan od najboljih košarkaša koje je ova zemlja ikada imala, ovako je pred nekoliko desetina prisutnih novinara, objasnio svoje trenutno zdravstveno stanje:
“U Americi se to tretira kao pritisak, piješ dvije tablete na dan, i to je to. To je ta terapija. Ništa nije toliko strašno. Ali, može biti komplikovano, ako se ne otkriju problemi na vrijeme. Meni se nije otkrilo prvi put na vrijeme, pa je bilo malo komplikovano. Drugi put sam već prepoznao neke simptome i odmah sam znao šta se dešava.”
“Prvi put kad su mi se desili ti ugrušci, nije nikada bilo da mi doktor dođe kaže; e, vidi Mirza, ti više ne možeš da igraš. Došli su i rekli; Mirza ti sam odluči da li ti želiš neke stvari da rizikuješ ili ne želiš. Ključno je pitanje te neke fizičke ozljede, kao što sam recimo imao operaciju koljena, nakon koje su mi se odmah ponovo pojavili ti krvni ugrušci, poslije nekih 15-20 dana intenzivnog treninga. No, opet sam otišao na tu terapiju i nakon mjesec dana sam ponovo bio čist. Nema tih krvnih ugrušaka, ali uvijek postoji šanse da ako ostavim te tablete, da se ti ugrušci vrate.”
Ipak, košarku nije lako ostaviti…
“E, sada, ja kao košarkaš i neko ko voli košarku, ja bih igrao opet. Ali, onda se vratim na tu neku svoju privatnu poziciju, čovjeka koji ima četvoro djece. I onda sam sebe pitam, bi li ja trebao rizikovati? Otac sam četvoro djece.”
“Ja uvijek mogu igrati, zovu me sa svih strana i pitaju želim li igrati. Ali, ja sada nemam nikakvog više pritiska i odmaram se od košarke, odmaram se od sporta. Jednostavno, ne želim da mi neko više komanduje kada treba da spavam, da putujem, da treniram. Toliko je stvari koje stvaraju obaveze, pritisak, devet mjeseci godišnje. Jednostavno, došlo je vrijeme da uživam, da ne razmišljam o treningu, i svim stvarima koje prate profesionalnu košarku.”
“Ja ne mogu na parket izaći ako nisam spreman 100 posto. Takav sam. I to stalno vraćanje, pa spremanje, svakog dana, bukvalno 24 sata traje taj pritisak. Trenutno, ne kažem da neću igrati, daleko od toga, znam sebe, može mi pasti svako jutro na pamet da se vratim, naći ću klub i mogu igrati. No, trenutno, uživam s porodicom u prelijepoj Jablanici. Neću reći da sam u penziji, nikad, jednostavno sam na odmoru do daljnjeg.”
Šanse da se ponovo možda vrati u NBA, nisu potpuno isključene, ali…
“Otvorena su mi vrata. U Milwaukee Bucksima dali su mi odriješene ruke. Rekli su mi; slobodan si, odluči sam šta želiš. Imam puno prijatelja NBA trenera, znam toliko ljudi, vrata su mi otvorena u evropskoj košarci. Ali, sada uživam, odmaram.”
A, da možda zaigra u nekom klubu u BiH?
“Znaš kako, jedno je kada galame s tribina na tuđem jeziku, ja na to ne obraćam pažnju. Ali, zamisli da mi ovdje naši s tribina počnu psovat; previše šutiraš, dodaj nekome… Ne mogu to.”
Možda trenerska karijera?
“Vidi, ja mogu individualno da radim s igračima, s nekim u kome ja vidim da ima potencijala, iz nekog mog pogleda. Mogu individualno, ali da ekipu treniram, teško.”
Reprezentacija BiH?
“Oduvijek sam imao toliku strast i ljubav prema reprezentaciji. Da napravimo neki uspjeh, da se narod raduje. Stvori se ta neka fina atmosfera. Sada je došlo do smjene genaracije, koja je možda trebala ranije da se desi. Evo da spomenem Džanana (Musu), zvalo me milion skauta, menadžera iz Amerike, raspituju se, stvarno su ljudi zainteresovani. Musa je ogroman potencijal za bh. košarku i trenutno njega vidim kao vođu reprezentacije, mislim da ima šansu da napravi nešto veliko. Uz Božiju pomoć biće tako, da ne bude ozljeda, da ide pravim putem i biće to OK.”
Ostaje žal što nismo napravili nešto više na velikim takmičenjima dok je igrao…
“Svaki put smo se trudili da napravimo nešto više. Ali uvijek ti fali malo. Neke stvar da Bog. Ja sam čovjek vjernik i mišljenja sam koliko ti Allah da, toliko će i biti, ni manje ni više. Mi smo se trudili, dali smo sve od sebe. Krivo mi jeste što nije bilo nekih većih rezultata, ali ja na to ne gledam tako. Ja uvijek gledam stvari s neke pozitivne strane. Te godine u reprezentaciji ja sam stvarno uživao. Imao sam priliku igrati s Markovićem, Ovčinom, Mršićem, Mujeznovićem… dugo godina. Prelijepa sjećanja.”
Je li ti bilo lakše u Evropi ili u NBA?
“Vidi, ja kada sam bio s Duškom Ivanovićem, vjeruj mi bilo bi mi lakše da sam radio u rudniku pa igrao utakmcu. Ali navikneš. Ko god me od naših kasnije sreo, a radio je s njim, pita; brate, kako si izdržao kod Duška četiri godine? Sada u NBA se dosta adaptirao, na te treninge, da ih smanji. Da se razumijemo, ja Duška ne gledam tako, da je bilo nešto naporno. On je ogroman psiholog, razmije košarku, razumije odnos i relaciju između igrača, znao je stvarno držati cijelu ekipu pod kontrolom. Dušku samo mogu zahvaliti. On me naučio košarci kao niko.”
Odlazak u NBA…
“Vjerujte sasvim slučajno se desilo da odem u Ameriku, sasvim slučajno. Možda da sam ostao u Evropi, imao bih tu neku karijeru, prešao u Real ili Barcu, osvojio Euroligu, titule, ove, one. Da se razumijemo, ja više uživam gledajući evropsku košarku nego NBA. Evropska košarka me fascinira. Ja prvi put kad sam došao u NBA i kada je mladi igrač uzeo loptu i šutnuo preko trojice, a trener mu zapljeskao i rekao bravo, ja sam se jedno sedam dana ibretio. Nije to ta košarka koja mi se sviđa, u Evropi se igra kolektivno, ljepše je gledati. Meni je ljepše, vjerovatno ima onih koji se ne slažu.”
Je li prije Brooklyna bilo još ponuda i zašto baš Brooklyn?
“Bila su dva, tri kluba, ali Brookly je bio najzainteresiraniji. Jedan skaut Netsa, pokojni je, on je mene skautirao dok sam bio u Oostendeu, skautirali su me duže vremena. Tako da sam njima bio najinteresantniji.”
“Ja sam igrao tada u Tau Ceramici. Miško (Ražnatović) me pita; bi li ti išao u NBA, ja mu kažem ma gdje ću u NBA. Tada sam bio najbolja četvroka Evrope, najbolji strijelac, idealna petorka… Kažem mu; neka me Evropi. Uglavnom, pojavi se onda Brooklyn, pitaju zašto ne bi, izazov je to. Razgovarao sam s još ljudi, kažu mi idi probaj, vidi kako je to…”
Adaptacija…
“Trebalo je vremena da se naviknem na sav taj neki ambijent. Ja sam navikao, dođem u svlačionicu, svi namrgođeni, ozbiljni, svi spremni za igru, a onda dođem u NBA, svi se zezaju, kao; sad će utakmica, samo opušteno…
Savjet mladim igračima koji se odluče okušati u NBA?
“Idi i najlošiji klub mogući. Jer, Evropljani kada dođu, imaš te neke dvije godine adaptacije, nema veze ko si i šta si, pa tek onda igraš. Nisi spreman za NBA, tako oni gledaju na Evropljane. Treba imati sreće da se ne potrefiš u nekom timu koji se bori za neku titulu i slično. Jer, oni nemaju vremena za tebe. Otiđi u manju ekipu, sa manjim budžetima, tamo ćeš dobiti šansu. Teško ćeš dobiti šansu u velikim ekipama koje se bore da nešto naprave. Ja sam došao u Netse u nevrijeme, za mene. Iskreno, ja sam najviše uživao tu godinu dana u Phoenixu. Jer, zapad mi odgovara, igra se brzo.”
Kako ti nisi draftovan?
“Znaš kako, jer je Miško Ražnatović jedan od… neki ga kod nas ovdje ne gotive iz ne znam kog razloga. Mene je Miško uzeo kada mi je bilo 15 godina. To je najbolji menadžer na svijetu što se tiče košarke. To je doktor nauka što se tiče tih transfera, tako da njega te neke stvari treba pitati (smijeh).”
“Meni se neke stvari ne sviđaju u NBA, ili zarađuješ top ili ništa. Recimo, Dario Šarić, da je slobodan agent on bi sada mogao potpisati ugovor od nekih 80, 90 miliona dolara, ali kada si draftovan ti si limitiran.”
“Draft je malo zeznut, ako nisi među 10. Izađeš na draft i budeš recimo draftovan 17. ili 20, ti znači imaš garantovano, dvije godine i mogućnost da tim garantuje četiri. Ja bih najviše volio kada dođe neki mladi igrač na draft da mu objasnim koje su sve njegove dužnosti prema državi, prema NBA, prema agentu, to su ogromni troškovi…”
“U 80 posto slučajeva, mladom igraču više se isplati da igra u Evropi nego u NBA. Ako nisi draftovan među 10. Jer oni tebe draftuju, 17. recimo, ti dođeš, kažu ti roster je pun, malo je mjesta… Ti ako si pametan, odmah kažeš ostajem u Evropi, igraš dvije, tri, četiri godine i onda kada ideš u NBA, a većinom ove druge ekipe traže obeštećenje, ti dolaziš da igraš na nekom minimalcu. Jer, zarađuješ 1,5 do 2 miliona dolara. Od toga 48 posto ide na takse, 300.000 dolara ode na eskru, 25.000 dolara novajlije imuju dužnost da plate NBA-u određene stvari, na penziono ode oko 17,500 dolara. E, da vam sad još dodam neke stvari i troškove koji idu, ti se vratiš otamo kući “glić ko tić”. Moj savjet, u NBA, ako ti neko ne da pare, nemoj ni ići.”
“Alfredo Salazar, koji je otkrio Nocionia, Splittera, Priggionija, Scolu, Dragića, mene… kad je došao Brooklyn da pita, rekao je; koliko imaju para. Ako nemaju pare, nemoj ići.”
Vječna dilema, odnos reprezentacije i NBA?
“Neće te nijedan trener igrati. Evo, Juka sada, potpiše ugovor na 100 miliona akobogda. Zašto bi neko svoju dionicu u koju je uložio tolike pare rizikovao. Jer, on kada se ozlijedi, čim se ozlijedi, dakle čim se ozlijedi, oni gube sto miliona. To je biznis, nema tu šta Juka hoće, šta Juka neće. Ja ili bilo ko. Znači oni su tražili, insistirali na tom pravilu da NBA igrači ne igraju za reprezentacije.”
Šta ako igrač odluči da igra?
“E, znaš kako, ti odeš, odigraš, e onda kada se vratiš, za 10, 15 utakmica počneš da igraš 25 minuta, pa 20, pa 18, pa 10 minut, pa izađe u novinama nije spreman, nespreman je…”
“Ja, poslije prve plućne embolije, ja sam znao svoje stanje. Bilo koja fizička ozljeda, ja sam aut, znao sam, znala je i ekipa. I onda ti dođe njihov tim doktora i kaže; mi ti garantujemo da ćemo to, ako se desi, riješiti na najbolji način. Zamisli da ja sa plućnom embolijom, desi mi se to dok sam s reprezentacijom, i ja to operišem ovdje, pa letim avionom do Amerike 20 sati na taj neki oporavak. Ja sam zbog svog zdravstvenog stanja morao razmišljati drugačije. Pogledajte sada euroligaške ekipe, i oni će to sve više koristiti. Imaju ta osiguranja, nađu se neka rješenja. Ali evo, kada pogledaš i s neke druge strane, odigraš 80, 85 utakmica. Čovječe, ja ti garantujem da Juka ne može da hoda sada.”
“Dok sam igrao u Evropi, odigram za Tau finale, dobijemo Barcelonu 3:0 u seriji, sedam dana dođem kući, osmi dan na pripreme reprezentacije. Ja sada govorim kao slobodan agent, neka misli NBA ili Euroliga o meni šta hoće, ali napravi se takav pritisak od trenera, od ljudi u klubu, svi traže od tebe da si tamo. Dolaze novi igrači. Ja sam uvijek iz reprezentacije se vraćao u klub kao da te neko baci tamo, pravo na trening, niti znaš akcije, niti išta.”
Kod nas je čest slučaj da Savez priča jednu, a igrači drugu priču, a zapravo je sve u komunikaciji…
“Bio sam tolike godine kapiten Tau Ceramice, kapiten reprezentacije, uvijek ću imati svoj stav. A, uvijek sam imao dobre odnose sa Savezom. Dok je bio Harun Mahmutović s njima sam imao odnos ‘glava boli’, dok je Dino Konaković bio vrhunski odnos, sa Sejom sada ima odličan odnos… Osim Boga u životu se ničeg drugog nisam bojao. Dolazio sam, igrao za reprezentaciju i na neke pretkvalifikacije. Iako, kada sam prvi put dobio plućnu emoboliju, od moje 28 ili 29 godine, niko nije razumio kakvo je moje fizičko stanje. Koliko ja smijem, a koliko ne smijem. To je zaista tako. Ginuo sam. Neka mi kaže neko kada sam se požalio; nedao Bog da izvrnem zglob ili nešto slomim, ja sam gotov. Nisam nikada. A to je zaista bilo tako.”
“Što se tiče reprezentacije, samo s ljubavlju. Mogao me pljuvati ko hoće, ma da dođe čitava Zetra da me pljuje, koliko može u nju stati 10.000 ljudi? Pa šta, ja igram za reprezentaciju. Prvi put sam kao dječak gledao Samira Lerića, Samira Avdića… Tada sam rekao; ja ću igrati za reprezentaciju, boriću se za nju, to je moja reprezentacija. Bila je uvijek moja, i danas je!”
Dule Vujošević?
“Što se tiče sada naše reprezentacije i kvalifikacija, mislim to je uvijek pitanje neke trenutne forme. Mislim da Dule (Duško Vujošević) radi nevjerovatne stvari s reprezentacijom. Nije se mogao desiti bolji trener za jednu mladu reprezentaciju kao što je naša.”
Jusuf Nurkić?
“S Jukom se čujem. Redovno. Juka je super momak, može svako da misli šta hoće, meni je Juka vrhunski lik. On se posvetio, smršao, ima dobar odnos s Portlandom. Imao je problema s povredama ranije. Ove godine su ga povrede zaobišle. Ima dobre suigrače, Portlandu treba neko kao Juka, skok, “pick and roll”…
Giannis Antetokounmpo?
“Takve fizičke predispozicije se rađaju jednom u sto godina. On je neko ko je maksimalno posvećen košarci. Giannis će biti narednih pet, šest godina među pet najboljih igrača u NBA. Čak mislim da može da bude MVP. Ima dobar mentalitet. Potpisao je ugovor na 100 miliona i došao sutradan u šest ujutro da trenira.”
Igor Kokoškov?
“Znaš koliko mi je to drago. Ogroman je taj lobi trenerski u NBA gdje su treneri Amerikanci. Jednostavno ne dozvoljavaju da neki trener sa strane uspije. David Blatt je neke stvari napravio, ali su ovi uspjeli da ga… Kokoškov je napravio vrhunske stvari. Odličan trener, dobar čovjek prije svega, znam ga dobro. Drago mi je što se vratio u Phoenix, jer porodica mu je tamo, djeca mu idu tamo u školu. Napravit će nešto sigurno.”
