Upečatljiva, ali nadasve mračna životna priča danas 32-godišnjeg Vernesa Ibranovića koju prvi put otvoreno iznosi u razgovoru za Avaz puna je beznađa, kriminala, zatvora, nasilja, sivila i besperspektivnosti.
Više od pola svog života proveo je po popravnim domovima, zatvorima i samicama, a vjerovatno je apsolutni rekorder u činjenju krivičnih djela, kojih je nabrao oko 1.000!
I sada me strah batina
Javnosti je postao poznat još od svojih malih nogu kada je kao štićenik sarajevskog Popravnog doma „Hum“ postao prepoznatljivo ime crnih hronika.
– Milion puta sam hapšen. Kao maloljetnik sam počinio 600 krivičnih djela, a kao punoljetan još oko 400 i sve sam odležao, do posljednjeg dana odrobijao. Imam majku, sedmoricu braće i tri sestre. Peto sam dijete po redu i jedino koje je upalo u kriminal. Ostali, iako su siromašni, nikada nisu ništa ružno uradili. Babo mi je poginuo u Kaknju na autoputu. Nakon toga smo ostali bez ičega i ja sam se počeo baviti kriminalom. Od sedme godine sam počeo krasti po prodavnicama, najviše hranu. Kasnije sam obijao prodavnice da bih pomogao porodici. Znam da mi nije neki izgovor, ali tako je bilo… – kaže nam Vernes, čija priča podsjeća na scene iz kultne serije iz 80-ih “Sivi dom” genijalnog scenariste Gordana Mihića i režisera Darka Bajića.
U Popravnom domu „Hum“ zaglavio je s nepunih 13 godina jer je već bio počinio toliko krađa da ni policija ni sudovi nisu znali šta da rade s njim.
– A u Domu maltretiranje, premlaćivanje, uvrede… Svi su nas tamo tukli, nema dana da nismo batine dobili. Mi koji smo za njih bili lopovi to smo valjda i zaslužili. Na Humu sam bio sedam i po godina. I tada sam nastavio praviti djela, najviše krađe. Posebno su nas kažnjavali kada pobjegnemo pa nas policija uhvati. I sada me nekada bude strah od toga. I sad u maju su me prebili u Centralnom kad sam pao zbog neke krađe. Bio sam u sobi 59, jedan stražar me je tu razbio od batina – priča Ibranović.
Kaže da je ukradenu hranu prodavao i na pijacama.
– Provalim u prodavnicu, ukradem hranu, cigarete i donesem kući, ono viška prodam na pijaci i tako svaki dan. Iza oca je ostala penzija od 150 maraka i šta mi možemo s tim – ništa. Živimo kao najveća sirotinja. Zaduživala se majka pa vraćala jadna. Pa uzme drva na veresiju, pa ne možemo vratiti, ma jad od života – govori sa suzama u očima.
Bila je to bruka i za policiju
Posebno je zaprepastio bh. javnost kada je kao 13-godišnjak iz autosalona u decembru 1999. godine ukrao tada najnovijeg terenca Opel Fronteru. Policija ga je bjesomučno tražili po gradu.
– Ovo prvi put pričam nekome, da znaš. Ni sud ne zna sve detalje, bio sam maloljetan pa se to začas završilo. Bila je to velika bruka i za policiju. Niko me nije nagovorio, sve sam smislio sam. Lutao sam po gradu i tamo gdje je sada BBI centar bio je taj salon. Unutra sve novi novcati automobili. Ušao sam i sve na njihove oči “pretrkeljao”, niko ništa nije primijetio. Našao sam u ladici ključeve od tog Opela. Bilo je još nekoliko WV Buba, novih. Opel Frontera nov k’o lutka… Upalio sam auto na ključ fino i izašao kroz izlog. Oni radnici trče, hvataju se za glavu. Ušao sam negdje u zabranu kad policajac, izvadio „lizalo“ i zaustavio me. Pita me čiji je automobil, a ja mu kažem moj, ukrao sam ga. Ja mali i ne vidim se iza volana. Kaže on meni: „Pređi na suvozačevo sjedište i sačekaj“. Čim se on okrenuo, ja sam izletio iz auta i pobjegao na jednu zgradu – kaže Ibranović.
Odatle je gledao kako ga po ulici traže desetine policajaca, a okupio se i narod i novinari čudeći se kako je dijete ukralo skupocjeni automobil.
– Nakon dva-tri dana vidim da ne mogu da me uhvate. Ganjaju oni mene, traže me, a ja sve sa zgrade gledam, samo sletim kad sam gladan i opet se vratim. Tada sam odlučio da nazovem inspektora iz PU Centar. Nazovem ja njega i kažem mu: „Slušaj, ja sam onaj mali što je ukrao auto, nemoj da me hvataju, doći ću ja sam kod tebe”. I otišao sam mu u kancelariju, a on mi je rekao da imam prave lopovske oči. Šta ću kad imam te lopovske oči, to mi je još mnogo ljudi reklo kasnije. Kasnije je došao i vlasnik salona. Sjećam se da mi je dao 200 KM što mu nisam ogrebao auto. Htio sam se vozati, svakako bi ostavio taj auto, kud ću s njim, imao sam samo 13 godina. Često sam tako krao auta, provozam se dok ima goriva pa ostavim… – opisuje Vernes svoju tinejdžersku dramu.
Danas o zatvorskom životu kaže da se odavno navikao na njega, a „nema gdje nisam ležao, od Busovače do Zenice…”
– Uhvate me pa me stave iza rešetaka, a onda ja mislim: “Bože, što mi je ovo trebalo”. Ali čim me puste, opet „fasuje” neka prodavnica, džaba. Mora se jesti… A šta je zatvor, zidovi, tamo samo mogu otići umiti se i napiti vode i nazad u sobu. Kontam u sebi, šta li moji rade. A kada izađe iz zatvora, čovjek ne zna cijeniti slobodu, hoda, luta i ne požali dok ga ne zatvore. Dovedu me u zatvor, prebiju me pa mi odobre kantinu da se smirim, eto tako ti to otprilike bude. Meni je majka 15 godina dolazila u zatvor. Najteže mi je kad je moram nazvati i reći da su me ponovo zatvorili – zaključuje svoju priču Vernes.
Na pitanje šta dalje planira raditi u životu, hoće li prestati s kriminalom, budući da je u maju ove godine ko zna koji put izašao iz zatvora, odgovara da se želi oženiti i zasnovati porodicu.
– Teško je to. Ko će meni dati posao. Znam da sam sto puta rekao da neću više u kriminal, ali nikada ne mogu garantirati. Mnogo puta sam rekao da ću biti na slobodi makar imao samo marku u džepu, kupiti sok, ali hodati kud hoću. Borit ću se da održim obećanje – kaže Vernes Ibranović na kraju.
No, ko zna šta nosi sutra jer, kako i sam kaže – šta ću kad imam lopovske oči.
Najbolji klijent advokata Mirze Kovača
– Mirza Kovač, moj advokat, me brani od moje 13. godine. Mislim da sam mu najbolji klijent. Svako malo idemo na sud. I on mi je puno pomagao, savjetovao me, ali džaba – kaže Ibranović.
Ne kradem od sirotinje
– Domovi, zatvori čitav život. Čim me puste, ja opet jer ne znam šta bih drugo. Najviše sam obijao auta, trafike i prodavnice, tamo ima hrane najviše. Jedino nisam u kuće provaljivao, žao mi naroda, to je sirotinja kao što sam i ja. Strah me od toga – kazuje Ibranović.
Obio sam oko 12.000 vozila
– Za auta sam imao posebne ključeve, ali mi ih je policija uzela. Najteže mi je bilo da ih ponovo nabavim. Prvo što ukradem su kasetofoni, oni idu za 20-30 KM. Za provaljivanje u jedan automobil mi je trebalo manje od pet sekundi. Mislim da sam u životu obio oko 12.000 auta, za neke su me uhvatili, za neke nisu. Najviše se sjećam onog Opela iz salona, taj mi je ipak bio prvi. Bio sam na svim naslovnim stranama. Ovi veći kriminalci samo su me koristili da otvorim neki auto i oni uzmu šta im treba i tako… – govori Ibranović.
Ne postojim ni za koga i ne treba mi lična
– Najgore mi je kada me zaustave i traže mi dokumente. Samo kažem: „Nemam dokumente i nikad ih neću izvaditi“. Šta će mi lična karta i šta ja mogu s tim, ništa. Ne postojim ni za koga i nikoga nije briga za mene – kaže Ibranović.
Prodavnicu ‘opuše’ za manje od deset minuta
– U prodavnice obično provaljujem navečer. Imam alat, set košta 70 KM. Prvo provjerim ima li koga, obiđem malo i razgledam. Treba mi desetak minuta da izvidim teren. Odvalim bravu pa se malo odmaknem da vidim ima li koga. Ako nema, upadnem unutra i prevrćem. Prvo tražim novac, onda cigare i hranu. Za to mi treba manje od deset minuta – opisuje Vernes.
Mali s kojim sam krao me zavalio kod policije pa sam ga prebio pajserom
– U Zenicu su me prvi put odveli 1. januara 2005. godine i to kao maloljetnika iz Doma „Hum“. Jedan mali s kojim sam krao me zavalio kod policije pa sam ga prebio pajserom. Čitavog sam ga polomio. To je bilo kod Fabrike duhana. Fino sam mu rekao: „Sad ću ti j… mater, jer si me uvalio”. Sve sam ga po glavi. Zbog njega sam dobio godinu u Zenici, a bio sam maloljetan. Sa 15 sam nanio teške tjelesne povrede tom momku i nikada u životu nisam nikoga udario poslije – tvrdi Ibranović.
Pozdravi za Aliju Delimustafića
– U Zenici sam upoznao Aliju Delimustafića, s njim sam ležao u paviljonu. I puno ga pozdravljam – kaže Vernes.
