“Mi sad svi znamo, hoćemo slobode i da smo svoji u rođenoj kući…Slobode, dobro, ali to nije voće što zrelo u šešir pada ma kome.” Veljko Petrović
Da, mi to sada već dobro znamo i tome je doprinela ne samo savremena psihologija već i naše praktično iskustvo, individualno i kolektivno, da slobode nema bez zrelosti. Ako se neko dete u školi i posle škole ponaša kao i u porodici pre nego što je pošlo u školu, ili, što je isto, ako ono još i sa šest godina mokri noću u postelju, preterano se boji i sisa prst – u takvim slučajevima suočavamo se sa neurotičnim, dakle nezrelim detetom.
Ako neki mladić ili devojka sa dvadeset ili više godina još pokazuje onakav bunt ili onakvo seksualno ponašanje kakvi su tipični za doba puberteta – opet govorimo o nezreloj mladosti koja se još nalazi u stanju tzv. produžene pubertetske krize.
Najzad, kada neki odrastao čovek često menja svoje partnere u braku ili van braka, što znači da nije u stanju da se veže za jednog partnera i njemu ostane privržen i veran, ili kada taj “odrastao” čovek pokazuje izrazito agresivno ponašanje prema svojoj okolini ili prema samom sebi, svejedno da li na svome radnom mestu, u vožnji automobilom ili prema svojoj porodici – jasno je da smo opet suočeni sa nezrelim osobama koje ometaju skladan porodični i društveni život. Što je veći broj ovakvih neurotičara u jednom društvu, svakako su i manje šanse da to društvo ostvari svoje ciljeve i omogući prirodan razvoj mnogih potencijalnih mogućnosti, odnosno sposobnosti koje se nesumnjivo nalaze u svakom čoveku.
Današnji psiholozi i psihijatri, i kada zastupaju različite stavove, složili su se oko nekih značajnih i za sve ljude tipičnih kriterijuma koji mogu približno tačno da odgovore na teško pitanje: šta zapravo čoveka čini zrelom i celovitom ličnošću?
Moramo, najpre, poći od priznate činjenice da nema potpuno zrele ličnosti ili, kako se to stručno kaže, ličnosti koja bi bila potpuno integrisana. Postoje samo stupnjevi zrelosti koji se, više ili manje, približavaju ovoj zamišljenoj, idealnoj celini ličnosti. Dobro je ovom prilikom pomenuti stav da praktično nema granica čovekovog sazrevanja u toku čitavog njegovog života. Iako je nesumnjivo da su najvažniji uslovi u kojima ličnost sazreva, oni koje stvara roditeljska kuća u ranoj mladosti deteta, ipak i kasnije životne okolnosti, kao i endogena, verovatno konstitucijom i nasleđem primljena sposobnost ličnosti za doživljaje i transformaciju – imaju značajan udeo i svoj doprinos kako u naknadnom sazrevanju ličnosti tako i u mogućnosti plodnog menjanja i sve samostalnijeg razvoja ove ličnosti. Biografije velikih ljudi (ali ne samo njih) dovoljno ubedljivo dokazuju ovu pretpostavku.
Ukratko ćemo dati one najvažnije kriterijume u psihologiji koji određuju snagu čovekovog Ja, odnosno pokazuju stepen njegove zrelosti, pri čemu redosled ovih kriterijuma ne mora da označava i njihov značaj. Čini nam se, čak, da svaki od njih ima približno podjednaku vrednost i podjednak značaj.
2. Sposobnost kontrolisanja sopstvenih nagona i impulsa1. Sposobnost za voljenje nekog drugog, a ne samo sebe samog
Narcističke ličnosti, kada su uopšte u stanju da nekoga vole, ovo čine tako što u partneru vole sebe samog, i to ili sebe iz sadašnjosti, ili sebe iz prošlosti, ili sebe onakvog kakvog bi želeli da steknu u budućnosti. Jasno je da takva ljubav partnera nije u stanju da se bilo čega odriče, što znači da podnosi žrtve, princip na kome se zasniva sam život i bez koga se ne može zamisliti ne samo skladna porodica već ni skladno društvo.
Upravljanje svojim agresivnim i seksualnim energijama koje su nam biološki date, u vidu urođenih nagona, započinje vrlo rano i koliko pravilno kontrolišu te nagone prvo roditelji, a kasnije i društvo, umnogome zavisi budući razvoj ličnosti. Impulsivno prepuštanje naglim eksplozivnim pražnjenjima ovih energija, sa posledicama koje su nam iz svakodnevnog iskustva svima dobro poznate, nije samo “fatum” naše individualne prošlosti i našeg nacionalnog temperamenta već i slabost, neuroza inezrelost svakog pojedinca koji ništa ne čini da bi vaspitao volju i moralnu higijenu svojih animalnih prohteva.
3. Sposobnost podnošenja neprijatnosti, bola i patnje
Princip apsolutnog zadovoljstva kome, prema Frojdu, teži malo dete, a koji je Frojd s pravom suprotstavio principu realnosti, neprekidno vreba svakog od nas i zato mora stalno biti pod našom svesnom kontrolom kako ne bismo. dozvolili da drugi umesto nas podnose bol i patnju (kao sinonime života). Izbegavanje svakog bola, i fizičkog i duševnog (otud preterana upotreba medikamenata i zloupotrebljavanje komfora), karakteristika je našeg doba, koje i ovde pokazuje sve odlike infantilnog regrediranja.
4. Posedovanje zrele, a ne infantilne savesti
Zrela savest se pokazuje kako u toleranciji ali i kontroli svojih nagonskih želja, tako i u toleranciji ali i budnosti prema zahtevima svoga moralnog bića. Nezrela savest, naprotiv, zasnovana na pretnjama strahu i osećanju krivice, ponaša se prema samoj sebi ili svojoj okolini sadistički ili mazohistički. Onakvo čovekovo Nad-ja, koje je u detinjstvu izgrađeno pod uticajem preterano strogih roditelja, ili nije uopšte dovoljno izgrađeno zbog roditeljske zanemarenosti, ili što ovi i sami nisu u sebi izgradili svoju savest – stvara od ljudi mučitelje drugih ili neurotične mučenike koji zbog preteranog osećanja straha krivice traže svoje tlačitelje. Nasuprot tzv. razvojnoj identifikaciji,koja je jedino normalna i kod koje ličnost unosi u sebe kao uzor osobe koje voli i ceni, u patološkim slučajevima tzv. odbrambene identifikacije ne postoji u osnovi ličnosti emocionalna privrženost, već potreba za osećanjem sigurnosti. U takvim slučajevima ličnost se oseća ugrožena, pa ne mogavši da se oslobodi straha na drugi način, počinje da se poistovećuje sa osobom koja je izvor strepnje. Iz takve identifikacije razvijaju se preterane maskuline ili feminine osobine ličnosti, koje onda delaju u pravcu sadističke ili mazohističke orijentacije u životu.
5. Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje, ali i bez preterane bojažljivosti
Ako su nam i agresivnost i seksualnost dati kao sirov materijal koji čeka svoju plemenitiju obradu, onda je prirodno da na njih moramo da računamo i detinjasto je zatvarati oči pred ovim moćnim silama. Potisnuta agresivnost koja nije našla oduška u momentu kada je to bilo neophodno i u meri koja odgovara situaciji i našim obavezama kao etičkim bićima, ostaje neiskorišćena, divlja snaga koja se kad-tad mora da isprazni, i to najčešće u nekoj adekvatnoj situaciji i sa pojačanim intenzitetom.
6. Sposobnost da budemo nezavisni
Ovakvu sposobnost poseduje samo ona ličnost koja je već uspešno u sebi razvila sve druge, ranije pomenute sposobnosti. Ona je cilj i kruna individuacije i jedina stvarna zaloga ali i uslov slobode. Nema stvarne slobodne ličnosti nezavisne i samostalne, a koja time nije ne samo izolovana i usamljena već i na preteran, neurotičan način angažovana u društvu. Samo nezavisna, dakle slobodna ličnost zna za tajnu zrelog ponašanja u kome se daje “Bogu Božije, a caru carevo”.
U najkraćim crtama izneli smo neke od najvažnijih kriterijuma po kojima savremena psihologija i psihijatrija procenjuju zrelost neke ličnosti. Svako od nas treba da proceni koliko one vrede i koliko odgovaraju objektivnom sudu naše sopstvene ličnosti. Svaki od nas mora najpre da odgovori na pitanje koliko je sam na sebi postigao i šta je do sada učinio sa svojim urođenim i zadobijenim talentima. Tek tada možemo da se okrenemo društvu i da s pravom od njega očekujemo podstreke za rad. Nema zrelog društva bez zrelih individua. A njih ne stvara samo društvo već isamovaspitanje. Naime, nema druge odgovornosti, kao što reče jedan naš filozof, od samoodgovornosti.
