Dr. Vladimir Đurić je na svom Facebook profilu podijelio priču iz pekare o djevojci i ocu, poštovanju i ljubavi, skromnosti…
Priču prenosimo u cjelosti:
“Pekara Trpković u radno vreme. Gužva i najbolji burek na svetu.
Ona je mlada, recimo druga godina fakulteta. Ima lepu kariranu košulju, farmerke i starke, kosu jutros opranu, lepe zube i nasmejane oči. Prototip „fine studentkinje iz provincije, koja je već na prvom koraku u Balkanskoj ulici morala postati velika i dorasla i ozbiljna i odgovorna i snalažljiva, jer je lepo vaspitana i na ozbiljnom porodičnom poduhvatu, na studijama, tom luksuzu zbog koga se cela porodica žrtvovala i od koje se to jednostavno i očekuje“.
Pored nje je čovek, oko 55 godina, nizak, sed, sa brkovima požutelim od duvana, prastarim pantalonama, cipelama iz Trsta. Maneken radnika jedne od onih fabrika za koje čujemo na televiziji kada njihovi sindikati blokiraju neku prugu ili autoput. Nervozan i očigledno na mestu kom ne pripada, nesnađen u gužvi i napetosti. I Srbiji. I dvehiljaditim…
Izgleda kao otac koji je došao da poseti ćerku na studijama u Beogradu, da vidi gde i kako živi, da bude malo ponosan i da ima šta da priča sledećih dva meseca na kafi na poslu.
Ćerka donosi tanjir sa burekom za ćaleta i staju tik pored mene. Ona jede neki mali kroasan (pa njoj, uostalom, i ne treba puno).
Izgovara „e sad ćeš da vidiš šta je burek. O tome sam ti pričala, tajo“.
I onda…
Kreće otimanje. Ona pokušava da mu ubaci kusur od par žutih i zelenih novčanica u džep. On je oštar u neprihvatanju.
„Neka neka, imam ja još od stipendije, tebi treba više…“ izgovara ćerka.
Otac se brecnu. Godinama uvežbano dostojanstvo i dozvoljeni minus se sukobiše u trenu u njegovoj glavi i on pokleknu i prihvati pozamašnu pozajmicu. Od sto i nešto dinara.
Jedu ćutke. Zajedno su. Uživaju.
„Kad ti polazi autobus?“
„U 10.”
„Super, stižemo opušteno. Mnogo mi je drago da si bio. Hvala ti. Čim prođe junski rok eto me kući.“
Koliko li je ovakvih devojaka trenutno na privremenom boravku u Beogradu? Diskretnih heroja, skromnih, ispravnih i dobrih. Zagledanih u budućnost koju sada stvaraju svojim svakodnevnim odricanjem i trudom.
Koliko li je roditelja po onim zaboravljenim gradovima po Srbiji, siromašnih i pristojnih, uskraćenih za svako zadovoljstvo zarad budućnosti svoje dece. I zato što je to kod nas tako normalno, jer pobogu imaju studenta.
Mislim se…
Ko li će se usrećiti s njom?
Koja firma, sud ili bolnica?
Ko li će biti srećan da je sretne, i pametan da se odmah zaljubi i da je ne pušta ni za kakav šljašteći-hipnotišući-privlačeći silikon, hijaluron ili šminku?
Kome li će ona roditi neke nove studente, koje će ispravno vaspitati, naučiti vrednostima, ponosu i ispratiti u beli svet?
Zbog kojih će se i ona svega odreći, za nekih 20 godina…
Siguran sam da će doći vreme da ovakvi ljudi budu srećni. Jednostavno mora biti tako. Mora jednom krenuti.
Pročitah skoro da ovi iz Trpkovića šalju ponekad zaleđene tepsije avionom u Vankuver ili Sidnej, željnoj dijaspori koja ne pita za cenu za taj stari poznati osećaj na nepcima i povratak u mladost, uspomene i bezrbižnost.
Ko zna gde će se jesti. Porodica je važna, meridijan nije.”
Preuzeto sa Dr Vladimir Đurić
