Oni su bistri, inovativni, samouvereni kada je u pitanju bilo koja vrsta uređaja sa digitalnim displejom: oni su članovi generacije Z, generacije u kojoj većina nije svesna da su počeli da izazivaju kratke spojeve u nekim od bitnih kognitivnih i afektivnih procesa koji su stvorili digitalni svet u kome obitavaju. Štaviše, nemali broj ovih mladih ljudi bi se pomučio da pročita prethodnu rečenicu koja je po strukturi složena.
Izveštaji instruktora koji rade na univerzitetima i u srednjim školama, poput Marka Edmundsona, opisuju kako veliki broj učenika više nema strpljenja da čita obimnije, teže tekstove poput romana iz XIX i XX veka.
Mene manje brine kognitivno nestrpljenje učenika od njihove potencijalne nesposobnosti da ulože adekvatan napor u čitanju da bi shvatili kompleksnost misli i argumenata koji se nalaze u dužim, zahtevnijim tekstovima, bilo da je u pitanju književnost, naučni tekstovi, ili kasnije u životu, testamenti, ugovori i javni referendumi.
Ne može se poreći da se mladi neprimetno menjaju, tako da ni sami, a ni većina odraslih to ne uviđa, naročito kada se pogleda kako, šta i zašto čitaju. Upravo se u književnosti nalazi osnova za to kako koji ljudi razmišljaju u poslednjih nekoliko vekova.
Promena čitalačkih navika naših mladih je zabeležena u iznenađujućim rezultatima niza istraživanja naučnika iz Evrope, Izraela i SAD. Rezultate istraživanja o čitalačkim navikama mladih u poslednjih pedeset godina, Džin Tvenge i njene kolege objavili u tekstu „Uspon digitalnih medija, pad TV-a, i (bliska) propast štampe.“
Verovatno najdepresivnija statistika koju naučnici navode jeste pad dnevne doze čitanja štampanih medija – bilo da su u pitanju magazini, knjige, itd. – sa 60 procenata u kasnim sedamdesetim na 12 procenata danas. Autori koriste pojam „teorija premeštanja“ da kontekstualizuju svoje rezultate; 82 procenta mladih danas koristi društvene mreže koje im više nego verovatno oduzimaju vreme koje bi nekada posvetili čitanju. Iako ove promene neke od nas zgražavaju, ne predstavljaju nikakvo iznenađenje.
Međutim, ono što je neočekivano i zabrinjavajuće jeste promena sposobnosti shvatanja kod studenata kada čitaju na štampanim ili digitalnim medijima. U ogromnoj analizi evropskih naučnika na E-Read konzorcijumu, od preko 170.000 ispitanika u 58 studija sprovedenih između 2000. i 2017. godine, otkriveno je da mladi mnogo bolje shvataju štampani tekst nego kada ga pročitaju sa ekrana. Istraživači navode da štampani medijum omogućava daleko bolje razumevanje sadržaja većeg broja žanrova, a stečeno znanje je mnogo veće. Možda je najveće iznenađenje to što se razumevanje sadržaja iz štampanih medija povećava tokom godina.
Slično istraživanje sprovedeno u Izraelu, pod vođstvom Rakafete Akerman i njenih kolega, uporedilo je čitalačke veštine generacije Z, na štampanim i digitalnim medijima, demonstrirajući iste trendove sa bitnom stavkom: kada im je postavljeno pitanje za koji medijum smatraju da im više pomaže u učenju, izraelski studenti su smatrali da su efikasniji kada koriste digitalne medije. Nisu znali da čitaju sa mnogo manje razumevanja i obraćanja pažnje na detalje kada čitaju sa ekrana. Pogrešno su povezali brzinu sa razumevanjem. Slična studija u istoj zemlji, ali sa mnogo mlađim čitaocimadala je iste rezultate.
Pitanje koje postavljaju ove studije imaju dalekosežne posledice za generaciju Z. Istraživanja iz oblasti neuronauke treba da pruže poseban doprinos. U sopstvenom istraživanju o načinu na koji ljudski mozak uči da čita, akcentovala sam ulogu neuroplasta u razumevanju promena pri čitanju u digitalnom svetu. Preciznije, učenje čitanja iziskuje od mozga da formira nove, elastične veze koje osposobljavaju mozak da čita i povezuje najsofisticiranije kognitivne i afektivne alate – to nazivamo procesima „dubokog čitanja“. Ključni, posebni procesi u vezama relfektuju okolinu koja ih formira – npr. sistem za pisanje, vrsta edukacije, karakteristike ili pristupačnost medija.
Tu leži objašnjenje onoga što se dešava sa našim podmlatkom. Dok omladina sve više čita sa digitalnih uređaja – koji privileguju brzinu, brzo pronalaženje reči, filtriranje obimnog broja informacija i obavljanje više aktivnosti u isto vreme – njihove veze se adaptariju u skladu sa aktivnošću, često razvijajući nove, kognitivno inovativne i vizuelno sofisticirane procese.
Šeri Turkl, sa MIT-a tvrdi da je bitno odrediti koje procese ovakav razvoj mozga remeti ili umanjuje, a koje razvija. Moramo razumeti da li adaptacija mladih na pristupačnost podataka koje pružaju digitalni mediji umanjuje kvalitet utrošenog vremena – zahtevajući da se žrtvuje procese „dubokog čitanja“: od skupljanja pozadinskih saznanja, sposobnosti donošenja zaključaka i kritičkih analiza, do empatije i spoznaje.
Zapravo, trebalo bi svi da se zapitamo da li smo svi manje koncentrisani i koliko nam je vremena potrebno da analiziramo istinu i implikacije onoga što smo pročitali na bilo kom mediju. Nakon što provedemo nekoliko sati dnevno gledajući u ekrane, sve više odraslih brine da više ne doživljava isti nivo udubljivanja u čitanje. Kritička analiza i empatija mogu postati nepredviđene žrtve faustovske trampe koje uglavnom nismo ni svesni.
Mnogo toga zavisi od toga kako funkcionišemo kao društvo kada je u pitanju izbor onoga što želimo da budemo: hoćemo li da sačuvamo procese „dubokog čitanja“ na svakom mediju dok dalje razvijamo nove tehnologije. Ulozi će se umnožiti sa sledećom generacijom: sposobnost da razlučimo istinu; da cenimo i stvaramo lepotu; i da budemo transportovani van nas samih, da se sretnemo sa mislima i osećanjima drugih da bismo mogli da posmatramo svet kroz njihove oči, što mora biti osnova za našu zajedničku budućnost.
Izvor: mreza-mira.net
