Životna sredina i Srbija: Šta su ramsarska područja i šta se krije u nekim srpskim močvarama

- in BBC News Serbian
Obedska bara i labud

VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ/BBC
Obedska bara i njen zimski stanovnik labud

Sivi oblaci su se nadvili nad Sremom i kiša, kao za inat, pada već neko vreme, pa ako se drzneš da zakoračiš van travnatog tepiha, potonućeš u blato.

Međutim, sama činjenice da gledaš u močvaru obraslu trskom zlatne boje, na koju se negde u daljini naslanjaju hrastove šume, izaziva osećaj divljenja.

Iako su se mnoge ptice koje ovde inače borave otisnule na topli jug i atmosfera deluje izuzetno mirno, na vodenu pistu koja vibrira pod naletima kišnih kapi, sleće par labudova – taman da poželi dobrodošlicu.

Dok kiša dobuje po vodenoj površini, na kojoj se kao u ogledalu ukazuju prelepi krajolici koji je okružuju, veličanstveni raspon krila ove bele ptice i zvuk koji ispušta pri sletanju i uzletanju govori ti da si u prirodi i lepo ti je.

Tako izgleda jedno zimsko jutro u Obedskoj bari – jednom od 11 močvarnih i vlažnih područja u Srbiji, zaštićenim Ramsarskom konvencijom.

„Ramsarska konvencija (The Convention on Wetlands) odnosi se na zaštitu močvarnih područja od međunarodnog značaja, naročito kao staništa ptica močvarica", naveli su u pisanom odgovoru za BBC na srpskom iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije.

Ovaj međudržavni dokument je donet pre pola veka – 2. februara 1971. godine u iranskom gradu Ramsaru, na obali Kaspijskog jezera.

Njegovi lokaliteti se danas nalaze u više od 171 državi sveta, a ovaj dan se obeležava i kao Svetski dan vlažnih područja (Dan Ramsara – World Wetlands Day).

Obedska bara

VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ/BBC
Zlatno-sivi tonovi Obedske bare

Obedska bara – Eldorado za ptice

Uz Ludaško jezero, Obedska bara je najstarije ramsarsko područje u Srbiji, proglašeno još 1977. godine.

Nalazi se na 45 kilometara od Beograda i pripada opštini Pećinci.

Ona je „vlažno, močvarno područje koje je nastalo pre 2.000 do 6.000 godina, kada je došlo do tektonskih pokreta i poremećaja tla", kaže Ivana Lozjanin, samostala referentkinja za zaštićena područja i životnu sredinu preduzeća „Vojvodinašume", koje upravlja Obedskom barom.

„Sava je tako napustila tadašnji tok i pomerila se nešto južnije, ostavljajući za sobom korito u dužini od 13,5 kilometara, kao i šume, močvare i vlažne livade u dolinama, odnosno depresijama između tadašnjeg i današnjeg toka", kaže Lozjanin za BBC na srpskom.

Obedska bara je od 1994. godine pod zaštitom države kao Specijalni rezervat prirode prve kategorije.

Međutim, ona je mnogo ranije imala status zaštićenog dobra.

Institucionalno je zaštićena već 1874. godine u Austrougarskoj monarhiji, samo dve godine nakon što je proglašen prvi Nacionalni park u svetu – Jelouston u Sjedinjenim Američkim Državama.

Lozjanin smatra da je razlog njene zaštite, između ostalog, bilo i bogato carstvo ptica močvarica.

„Područje gde se nebo prelivalo duginim bojama od perja barskih ptica, govorili su naučnici tog perioda", kaže ona.

I danas je naseljava veliki broj ptica močvarica, među kojima prednjače kolonije čaplji i kormorana (vranaca).

Svoje mesto pod suncem ovog ramsarskog područja pronašle su crvena, bela, žuta i siva čaplja, kao i čaplja kašičar koja se na Obedsku baru vratila posle 25 godina.

Obedska bara

VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ/BBC
Sa jednog od nekoliko vidikovaca, pogled dopire do šuma, vode i trske Obedske bare

Šta su ramsarska područja?

„Ramsarska područja obuhvataju močvarna i vlažna područja koja su stalno ili sezonski zasićena vodom", govori za BBC na srpskom Snežana Đurđić, profesorka Geografskog fakulteta u Beogradu.

Na kopnu, kaže profesorka, obuhvataju močvare, bare, lokve, tresave, jezera, reke, ali i „redovno i periodično plavljene oblasti najčešće u donjim delovima rečnih tokova".

Pored toga obuhvataju i pojedina pribalna, morska područja, kao i ribnjake, pirinčana polja, solane ili kanale koji su nastali radom čoveka, dodaje profesorka.

Danas ih Srbija ima 11, a poslednji je taj status dobio Nacionalni park (NP) Đerdap, krajem 2020. godine.

Ramsarski lokaliteti Srbije su i Specijalni rezervati prirode Gornje Podunavlje, Koviljsko-petrovaradinski rit, Slano kopovo, Stari begej – Carska bara, Labudovo okno (deo SRP Deliblatska peščara), Zasavica i Peštersko polje, kao i Predeo izuzetnih odlika – Vlasina.

Ukupna površina ramsarskih područja u Srbiji iznosi 129.919 hektara.


Lozjanin kaže da se posle 60 godina na Obedsku baru vratio crni ibis, kao i čaplja govedarka – obe nakon uspešnih projekata revitalizacije i sanacije staništa.

Na Obedskoj bari postoje i hranilišta za ptice, što takođe pospešuje njihov povratak.

„Tu je i orao belorepan koji se gnezdi, u zavisnosti od godine, na osam do deset lokacija, koje su poznate isključivo radi monitoringa, ali sve drugo je nedostupno javnosti", dodaje Lozjanin.

Upravo su ptice najpoznatiji stanovnici ramsara – njima ova područja predstavljaju dom, odmorišta, zimovališta, usputne i prolazne stanice.

Marko Šćiban iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije za BBC na srpskom kaže da ramsarska područja nastanjuje oko 320 vrsta ptica.

„Autohtonih nema, izuzev jarebice kamenjarke, koja je već iščezla na Đerdapu, a verovatno i oko Pešterskog polja.

„Zavisno od perioda godine su nam prisutne različite retke i ugožene vrste", dodaje Šćiban.

Pored ptica, močvarom caruje i dabar, sa čijim likom i delom nas je upoznao turistički vodič Slaviša Stjepanović, dok smo rečnim brodom jezdili po kanalima Obedske bare.

„Ovde desno među trskom živi jedna porodica dabrova.

„Vidiš onu granu što viri iz vode? To je njihovih zuba delo", objašnjava Stjepanović dok jednom rukom drži kormilo, a drugom pokazuje ka „mestu zločina".

Svuda za sobom dabar je ostavio tragove, pa se sa palube broda skoro na svakom koraku vidi po neka plutajuća grana.

Ovaj izvrsni graditelj brana je u Obedsku baru reintrodukovan, odnosno veštački vraćen na nekadašnje stanište – 2004. i 2008. godine.

Poslednjih nekoliko godina zabeležene su četiri porodice na ovom prostoru.

Stejpanović koristi priliku i da nam pokaže njihovo zimsko sklonište – rupu u zemlji koju su ovi zubati glodari iskopali.

„Jednom prilikom dok sam čistio obalu, desilo mi se da mi noga propadne u njihovo sklonište", osmehujući se prepričava 50-godišnji Slaviša.

Na širim delovima kanala, susrećemo i gospodaricu vlažnih staništa – vrbu ivu.

Iako još nema lokvanja i druge velelepne barske vegetacije, iva nas je ipak pozdravila beličastim cvetovima – kako ih u narodu nazivaju „macama" – i tako razbila zimsku jednoličnost koja trenutno vlada pojedinim delovima ovog ramsarskog područja.

Kada se priroda na proleće probudi iz zimskog sna, širom močvare se pojavljuje strogo zaštićena vrsta belih lokvanja, kao i biljka testerica, koje zajedno sa okolnim šumama hrasta lužnjaka naslikaju ovaj predeo živopisnim bojama.

Brod i Obedska bara

VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ/BBC
Siniša Stjepanović za kormilom katamarana

Ukupna površina zaštitne zone Obedske bare je 17.501 hektar (175 kilometara kvadratnih).

Sava dva puta godišnje plavi rezervat, a nivo vodenog stuba se kreće od pet do sedam metara.

Na Obedskoj bari se nalazi 14 izlovanih vodenih delova od kojih je najpoznatije Krstonošića okno, gde živi oko 16 vrsta riba od kojih su najpoznatiji zlatni karaš, čikola i deverika.

Ovaj deo je dostupan turistima i pecarošima.

Pored ribolova posetioci mogu da iskoriste vreme hodajući ili vozeći bicikl na nekoj od 16 staza, zatim posmatrajući kolonije ptica sa nekog od vidikovaca i osmatračnica, kao i razgledanja Obedske bare rečnim brodom i čamcima.

Broj posetilaca je godišnje oko 8.500.

„To nije neki veliki broj posetilaca, što je dobro za zaštitu prirode, ali sa ekonomskog aspekta, za sam rezervat i nije dovoljan, zato što su troškovi zaštite prirode i očuvanja su dosta veliki", objašnjava Lozjanin.

Zbog toga su se poslednjih nekoliko godina okrenuli i ekološkom turizmu, pa je u jednom delu šume izgrađeno nekoliko koliba od drveta, blata i trske.

Tamo se odvijaju dečije radionice zemljane arhitekture, izrade zemljanog maltera, krovova od trske i slično.

Takođe, u Obedskoj bari se praktikuje „šumski velnes" – šetnja sa elementima šumske medicine.


Pogledajte video: Zašto je ovaj momak bacio 4.000 plastičnih boca u Savu


Zasavica – Njorke, aldrovanda i rečni sunđer

Zasavica se nalazi u Mačvi, nedaleko od Sremske Mitrovice, kojoj administrativno i pripada.

Specijalni rezervat prirode postala je 1997, dok je status ramsarskog područja dobila 2009. godine.

Prostire na skoro 2.000 hektara i kao i Obedska bara ima tri stepena zaštite.

„Zasavica je staro korito, odnosno močvarno-tresetni kompleks nastao radom dve reke – Save i Drine, pod čijim je primarnim i direktnim uticajem.

„Iako je Sava na pola kilometara od nas, voda u Zasavici nije od nje, nego je to drinska voda koja dotiče podzemnim putem, a nešto je i sa Cera", kaže za BBC na srpskom Mihajlo Stanković, stručni saradnik-istraživač SRP Zasavica.

On je deo istaživačkog tima rezervata od prvog dana.

Poznaje svaki pedalj Zasavice, kao i sve njene otkrivene biljne i životinjske vrste, a posebno ptice.

Kaže da rezervat broji 216 vrsta ptica, od kojih se 110 tu gnezdi.

Zasavica i kormorani

VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ/BBC
Kormorani na granama u Zasavici

U potrazi za ovim pernatim stanarkama močvare, penjemo se na drvenu osmatračnicu na čijem se vrhu nalazi gnezdo rode.

Na pola puta Stanković najednom zastaje i sa poda podiže nešto nalik životinjskom izmetu i osmehujući se postavlja pitanje – znaš li šta je ovo?

„To je izbljuvak sove koji nam može mnogo toga reći o prisustvu glodara u rezervatu", objašnjava Stanković, desnom rukom pokazujući ostatak lobanje miša koji se nazire.

Sa poslednjeg sprata ove drvene građevine pruža se izuzetan pogled na zlatno-sivi zimski pejzaž močvare.

Najveći deo vidokruga zauzima voda u kojoj se, nedaleko od obale, brčkaju barske koke, dok je na vidiku i ogolelo drveće sa čijih grana nemo posmatraju kormorani.

Jedan se u potrazi za hranom spustio i do vode, gde je možda ulovio i mrgudu, prema Stankoviću, simbolu rezervata.

Ova riba je pronađena u Zasavici 1996. koja je tada predstavljala jedino stanište mrgude u Srbiji.

Dok se kormoran gostio uhvaćenom ribom, Stanković je pažljivo posmatrao dvogledom svaku pticu koju bi uočio u daljini.

Zatim bi izvadio tefter i za svaku vrstu upisao njihov broj.

Zasavica

VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ/BBC
Mihajlo Stanković prati ptice dvogledom

„Najznačajnija i najvrednija ptica" je, kaže, patka njorka, drugačije crnka.

„Ona je SPEC 1 vrsta, što znači da je na globalnom planu njena populacija jako mala i jedna je od deset najređih pataka na celoj planeti, a ovde se gnezdi 25 do 30 parova."

Iako mnogi misle da su vrapci najbroniji, Stanković kaže da je najzastupljenija ptica u Zasavici – crnoglava grmuša.

„A najviše vrsta uglavnom dolazi iz reda pevačica – senice, zebe i ostale male ptičice – neke su tu u preletu, neke samo zimi, a ima i onih koje su tu cele godine. Pataka takođe ima oko osam, devet vrsta od kojih se neke ovde i gnezde", objašnjava istraživač.

Na Zasavici se nalaze i dva gnezda orla belorepana, a Stanković kaže da je leta 2016. na obližnjem pašnjaku „imao prvo savremeno beleženje beloglavog supa u ovom delu Srbije".

Rezervat su posetile i druge „egzotične vrste ptica", takozovane „prolaznice", poput afričke čaplje govedarke, zatim patka mandarinke čije je prirodno stanište daleki istok, a prošle godine ih je posetio i crni labud poreklom iz Australije.

„Iskreno, drago mi je što je napustio Zasavicu jer je to alohtona vrsta koja može da otera neke lokalne, domaće jedinke, a i verovatno je ovde dospeo tako što je pobegao od nekog ko ga je kod kuće čuvao", kaže Stanković.

Dodaje da su 2007. godine u rezervatu pojavile i čaplje kašikare čije je perje umesto bele, imalo roze boju.

„Bile su to obične bele čaplje kašikare koje su se tokom boravka u Africi hranile ogromnom količinom rakova, zbog čega im je perje poprimilo roze boju", kaže Stanković.

On je za više od 20 godina terenskih istraživanja otkrio mnoge nove vrste u Zasavici, ali je najponosniji na otkriće iz 2005. godine – biljku aldrovandu.

„To je biljka koja se 100 godina vodila kao izumrla vrsta u Srbiji, a njena intrigantnost je što pripada grupi insektivornih biljaka – u narodu poznatija kao mesožderka.

„Ja sam je pratio dve godine i utvrdio sam njeno prisustvo na sedam kilometara toka Zasavice, dok se poslednji put pojavila 2010 – što nam ukazuje da su nastale promene u ekosistemu, odnosno došlo je do promena koje njoj ne odgovaraju", kaže Stanković.

Dodaje da je ona verovatno i dalje u rezervatu, ali da čeka pogodan trenutak da se ponovo pojavi.

Zasavica

VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ/BBC
Krajolici Zasavice

Dok ova biljka čeka pogodan trenutak da se ponovo ukaže, dotle Zasavicom caruju kolonije slatkovodnog suđera, a zabeležena je i pojava slatkovodne meduze.

Sa vrha drvenog vidikovca, pogled se pruža i na nekoliko hektara polja na kome slobodno trčkaraju svinje mangulice, magarci i podolsko goveče.

Sve te vrste su naknadno dovedene u rezervat čime su obogatili turističku ponudu Zasavice.

A neke su i vraćene.

Pre 17 godina doneto je 35 jedinki dabra koji su se za dve godine razmnožili i naselili različite delove Zasavice, a i šire.

„Otišli su u kanale za navodnjavanje duž Mačve, stigli su i u Drinu, a Savom je deo populacije otišao uzvodno, pa ih imamo u blizini Brčkog, i nizvodno je stigao do Obrenovca", osmehujući se govori Stanković.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk