Virus, zdravlje i posao: Da li je u redu uzeti bolovanje kad ste prehlađeni

Virus, zdravlje i posao: Da li je u redu uzeti bolovanje kad ste prehlađeni

„Zaboga, samo idi kući”, preklinjao me je šef. „Ljudi mi se žale i ne žele da pokupe tvoje odvratne bacile.”

Moji protesti da je to „samo prehlada – ne osećam se toliko loše” nisu naišli na razumevanje i morao sam da priznam poraz dostojanstveno umesto da me silom sprovedu iz redakcije.

Iako se nisam osećao stoprocentno zdravo, u svojoj glavi se sigurno nisam osećao toliko loše da to opravda popodne provedeno pod jorganom.

Zaboravite i Bregzit – ništa nije toliko podelilo moje prijatelje, kolege i nasumične korisnike na društvenim mrežama kao trnovito pitanje da li treba uzeti bolovanje kad samo šmrcate.

Mišljenja su varirala od „oh, za ime Boga, stisni malo zube” preko „ooo, to pitanje je baš nezgodno…” do „kako se usuđuješ da inficiraš sirote kolege, ti sebičnjaku jedan…”

I tako sam se zatekao kako zalazim u magloviti moralni lavirint koji je uspeo da pomeša zakon o radu, etiku i javno zdravlje.

Kada je prehlada nešto više od prehlade?

Prehlade su svuda – u tramvaju, u supermarketu, na igralištu. I tako, ukoliko baš ne planirate da NIKAD VIŠE ne izađete iz kuće, neko će vas već zaraziti.

Zašto je, onda, toliko ljudi iznervirano, zapitao sam se. Svakako je to tek sastavni deo zime?

„Prehlade su virusi i mi reagujemo različito na njih – ne smemo da potcenimo koliko se loše neki ljudi osećaju kad su prehlađeni”, rekla je Rejčel Saf, viša savetnica za politiku na Ovlašćenom institutu za osoblje i razvoj (CIPD).

„Ukoliko se zaista ne osećate dobro i vaši simptomi znače da nećete biti produktivni, bolje vam je da uzmete bolovanje. Takođe, ne širite bacile svuda po radnom mestu.”

Profesor Martin Maršal, predsedavajući Kraljevskog koledža za lekare opšte prakse, složio se da je „svaki pacijent drugačiji, a svaki od njih bolest doživljava različito.”

Ali, da li svi treba očajnički da se trudimo da izbegavamo prehlade? Nisu li one sjajne za izgradnju našeg imuniteta?

Profesor Piter Openšo, bivši predsednik Britanskog društva za imunologiju, koji istraživanja u ovoj oblasti vrši više od 25 godina, kaže da prehlade mogu da budu dobre za naše dugoročno zdravlje, ali samo ponekad.

Ispostavlja se da postoje „dobre prehlade” i „loše prehlade”.

„Moja životna misija je da otkrijem koji virusi su ‘dobri'”, rekao je on, „jer čini se da neke prehlade uspevaju da sprovedu vaš imunitet kroz neku vrstu obuke.”

Šta je s onima sa narušenim imunitetom?

Jedna bivša koleginica mi je ispričala: „Kad je moja mama bila ozbiljno bolesna [od raka], zaradila sam plućnu infekciju nakon što je moj kolega bio bolestan i nisam mogla da je viđam tri nedelje i morala sam da platim negovatelje.”

Iako priznaje da je „mogla da je pokupi bilo gde… mogu da vam garantujem da to što sam bila blizu nekoga ko je sve vreme kijao po radnom stolu nije pomoglo!”

Profesor Maršal predlaže ljudima, naročito ukoliko neguju druge, da „uzmu u obzir faktore kao što su… da li postoji verovatnoća da će doći u kontakt s ugroženim grupama, kao što su mlada deca, trudnice ili stariji.”

Hejli Džonson, pravnica za oblast zapošljavanja kod Slejtera i Gordona, istakla je i da implikacije prehlade po ljude sa cističnom fibrozom ili one koji su skorije imali hemoterapiju mogu biti neverovatno ozbiljne.

Jesu li se stavovi promenili poslednjih godina?

Čini se da jesu.

CIPD je saopštio da je prosečan broj dana provedenih na bolovanju 2019. godine spao na 5,9 – najniže za 19 godina koliko se vodi godišnja anketa britanskih profesionalaca u oblasti ljudskih resursa.

To bi moglo da objasni zašto je 83 odsto njih zapazilo da ljudi odlaze na posao kad su bolesni. Ili da je 63 odsto njih primetilo da kolege rade dok su na godišnjem odmoru.

To sve ima veze sa radnom kulturom, rekla je Saf. „Znamo da mnogi ljudi ne mogu da izađu na kraj s obimom svog posla… Ljudi znaju da ako ne budu bili tamo, to će onda biti više posla za njihove kolege.”

Džonson je rekla da poslednjih godina poslodavci imaju običaj da „evidenciju o bolovanju gledaju mnogo više popreko” nego što je to ranije bilo slučaj, naročito kad su u pitanju „česta, isprekidana odsustva” od nekoliko dana tu i tamo.

Ona misli da je to zbog toga što su „ovih dana budžeti toliko tesni da često svaki zaposleni radi posao za jednog i po čoveka”.

Nekad članovi osoblja osećaju obavezu da rade kad su bolesni „zato što se plaše da će brdo posla samo da se nagomilava” dok se ne vrate.

Da li vaša odluka treba da zavisi od toga za koga radite?

„Kad se neko prehladi, odmah ga pošaljemo kući”, rekao je Pol Noulz, iz Akustičnih i inženjerskih konsultanata u Marplu, u Češiru.

„Ima nas samo šest i ako se trojica ili četvorica zaraze i ne mogu da rade, imamo problema da zadovoljimo klijente.”

Majk Čeri, nacionalni predsednik Federacija malih preduzeća, pozvao je one koji rade za manje kompanije da se ne plaše da popričaju sa šefom.

„Devet od 10 malih poslodavaca nude fleksibilne uslove rada”, rekao je on.

„Dakle, u situacijama kada se član osoblja ne oseća baš najbolje – ali i dalje dovoljno dobro da može da obavi posao – možda bi bilo pametnije dogovoriti se da radi od kuće.”

Konačno, treba svi da se setimo slobodnjaka i samostalnih preduzetnika, rekao je Čeri.

„Za njih ne postoji luksuz plaćenog bolovanja tako da je sklonost da se samo vozi dalje – pa bilo to bolje ili lošije – mnogo je češća među samostalnim preduzetnicima.”

Mogu li da me otpuste ako tražim bolovanje „samo za prehladu”?

„Kad se sve sabere i oduzme, zaposleni ne moraju da padnu u postelju da bi bili proglašeni nesposobnim za rad”, rekla je Džonson. „Lekari opšte prakse rado izdaju bolovanje ljudima s onim što bi mnogi smatrali virusom nižeg nivoa.”

Ona predlaže pragmatičan, zdravorazumski pristup, zasnovan na uzajamnom poverenju.

„Zaposleni mogu da otpuste ljude za koje misle da lažu”, rekla je ona, navodeći hipotetični primer „nekoga ko traži bolovanje a potom kači slike sebe na društvene mreže kako pije popodnevni čaj sa prosekom!”

Ali činjenica da je toliki broj poslodavaca spreman da poveruje zaposlenima na reč da su stvarno bolesni govori da postoji makar osnovni nivo poverenja.

Šta smo, dakle, naučili?

Proučivši sva pitanja iz ove problematike, došao sam do zaključka da možda treba da se smatram srećnim i povedem više računa o onima s ozbiljno narušenim imunitetom.

I ako sam strašno zarazan ali se ne osećam suviše loše, možda treba da budem dobar prema samom sebi – i svima oko sebe – radeći od kuće sve dok me ne prođe bolest.

Makar će moj pas Biskvit biti srećan što me vidi…

Izvor: BBC news na sprskom

Facebook Comments