Zajo Bajrami “Mesto zrelog žita mi beremo glave”

Zajo Bajrami “Mesto zrelog žita mi beremo glave”


SREBRENIČKA MAJKA

Malo tesno ravno polje, proplanci na samim vidicima

Žive tamo ljudi bez ikakve volje, sve odaje, sve se vidi po licima

Stegli srca svoja ko kad magla zagrli Srebrenicu kasne jesenji

Kao da se tuga neka rastegla, žive tužno ljudi njeni…

Vruće ljeto, suha zemlja uokolo, zvrči travka poodkuda

Plavo nebo, tako nikad nije bilo, nagrću se ljudi, u krugove svuda…

Kroz pendžer stari, zuri Zuhra, na glas šapće gde li mi je Ibro dete, glas joj dođe, kao neka bura

Neno draga, Ibro gde je, naš cvete…

Ima jošte Nena milijih cvetova, Ahmed mlađan poljem zahodio

Treće Meho majki srce otkinuo

Gde li su mi junačine majke mile Srebrenica

Od svakuda gori, fijukaju meci, i bukve se savile, gordo brane Srebrenička ognjišta

Zastrašiti mater njinu ne sme ništa, zbori glasno, razgovara s planinom

Nemila mi meni bila i sakrila Junake u majke

tek su procvetali mesto žita, mrtve sakupljali, jauknula majka Srebrničkim poljem

Meho blago materino, tako tebe zvali, oj junače kršniji od svake stene, nemoj majci da sama ostane

Gde li si mi, željna majka tvoje ruke, rukave od košulje još ne sašivene

Uteče mi u bestraga ova lepa dana, gde li si mi stao, a gde zaspao

Da ti nagrnem košuljče u hlače, čelo izljubim ti pa nek Bosna plače….

Ahmedu prekrpila, kapuče ti malo, njega majka janje svoje zvalo

Kud mi ode ko tićić iz njezda, ne znaš dete brade još mi obrijati, oće li te mati jutrom počešljati

Da mi sediš još u materino krilo, a šta li mi se ovo zbilo….

A od Ibre ruka čuvala je mene, dete moje, čvrśćiji od stene

Mati tebe hoće prepoznati, sve je moglo u tvom srcu stati, dal’ ćeš i ti mater u crno zaviti

Sokolovi moji letite li i još poljem?

Nosi mati vama komad zeljanice, polje pusto grakće vrana crna

Gledam levo, gledam desno, ko da mi se stene pomeraju

Ko li će mi prvi u mom zagrljaju , kome li će mati večere spremati

Meho dete gladno materino, gde li si mi?

Evo oka, daću svoja oba, da ti jopet dirnem veđe ko gajtani junačine,

Kud ste moji mili, sve do neba majka plače, kako vas da preboli.

Što će meni život i ovo doba?

Za Ibru bi džiger materine poderala, da u skute kosa njegova se meni svila

Pramenovi trešte jedan do drugoga, da prevuče prste preko sina svoga…

A gle polja svugde, u nedogled junak do junaka, gde god baciš pogled…

Eno onde, tamo ta je ruka od Mehe moga, pored mene druga majka traži sina svoga

Sve su mlade samo procvetale, ko buketi poljima su razbacane, mesto zrelog žita mi beremo glave

Neko još bi školske klupe zasedao, drugi, treći kuće sazidao

Još te drugi, svi su nešto hteli nestadoše….a živeti još ni počeli

Zakovana magla jošte Srebrnicu grli, junaci su humke svugde poredali

Svi junaci materini, sinovi ste mladi, Srebrnica će vama rajsko cveće da posadi…

Zajo Bajrami

Facebook Comments